Постоје мисли генијалних људи које својом снагом, смислом и значењем дају одговор на питање које је заокупљало човека данима, месецима, па и годинама. Оне тада постају део његовог бића, утискују се у философију живота и прате га у којој год да се животној ситуацији нађе, чинећи му живот простим, а бреме лаким. Таква мисао постаје његов подсетник за сваки дан и вредност која живљењу даје садржину и одређену стабилност. Оног тренутка када остану без вредности, људи тону у очајање и различите врсте психоза, њихов живот постаје бесадржајан, а празнином несагледивих ширина протежу се крици мученика који очајнички тражи било шта за шта би се ухватио и спасао, попут несрећника који пада низ литицу. Такво стање погодује емитерима површних садржаја и растакачима вредности, првосвештеницима модерног друштва који очајницима нуде лекове чије дејство почиње и завршава се у маскирању боли, без икаквог контакта са његовим узроком. Коначно, тај пут се завршава пропашћу.

,,Воскресења не бива без смрти”… Дивна Његошева мисао из ,,Горског вијенца” која израња из дубине дубина и осликава суштину хришћанског етоса. Овај стих не треба тумачити само у контексту данашњег празника Васкрсења Христовог, већ у погледу сваке секунде човековог овоземаљског живота. Мисао да ,,воскресења не бива без смрти” простире се кроз две равни. Она прва, много очигледнија, говори о, назовимо то тако, макроплану човековог живота, о ономе што данас (и навек) прослављамо – о Васкрсењу као одговору на замршено питање смрти које човека мучи одвајкада. Друга раван, мање очигледна али не и мање битна, тиче се наше свакодневице. Сваки нови дан прилика је за нову смрт и ново васкрсење. Другачије речено, сваки је дан прилика за подвиг, преображај и преумљење, за смрт старог и облачење у новог човека, у Христа. По речима апостола Павла из Посланице Римљанима: ,,Да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте.” Такве мале смрти су спасоносне и свака од њих води ка васкрсењу. У том правцу, значајне су и речи које Христ изговара у Беседи на гори, а које одзвањају више од два миленијума: ,,Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески”.  Ова моћна порука почетак је и крај сваке приче о човековом карактеру, средини, хороскопу или нечем четвртом што оправдава његове мане и чини га коначним. Из ње се закључује да је човек позван да непрестано напредује и корача ка савршенству, те да се на том путу, који је трновит и буран, саплићући се изнова подиже и усмрћујући духовне несавршености непрестано преображава.

Сваки дан, сваки тренутак, прилика су за духовни тренинг и мало васкрсење кроз молитву, суочавање са собом и однос са другима заснован на активној, делатној љубави о којој кроз лик старца Зосиме говори Фјодор Достојевски. Зато зором, пре примене било каквих рецепата разноразних гуруа модерног доба, из дубине душе, срца и ума треба изговорити: ,,Воскресења не бива без смрти”, чиме се новом дану удахњује смисао. Оног тренутка када та мисао постане део човека и његовог идентитета, а не нешто чега ће се (можда) сетити на дан празника Христовог Васкрсења, он унапред постаје победник над свим страховима, искушењима и недаћама који га у току једног дана могу задесити.

Христос васкрсе!