НАСИЉЕ (НИ)ЈЕ ГЛУПОСТ

Појам насиља нераскидиво је повезан са постојањем човечанства. Ставови о њему јесу различити, од најнегативнијих, оних који подржавају насиље у неким случајевима, до оних који насиље у потпуности оправдавају. 

Мора се, наизглед смело, констатовати почетна чињеница – насиље је део човекове природе! За неког ко иде путем хришћанства, ова констатација могла би да делује саблажњиво. Појашњење би било – насиље је део човекове пале природе. Ипак, с обзиром да је пало стање човечанства једино које познајемо, и да не можемо да знамо како је било пре пада, морамо да се помиримо са насиљем као једном делатном силом у свакоме од нас и пронађемо однос према њој. 

Међуљудски односи почивају на насиљу. У природи човека је жеља да влада над другим, што се постиже управо насиљем. Било оно физичке или психичке природе, суштина је иста – ставити другог у подређен положај. Ово је принцип функционисања на свим нивоима – у послу, браку, друштву, организацији… Још болнија је чињеница да је модерни свет „легализовао“ овакву врсту односа, па је данас такмичарски менталитет постављен као стандард опстанка човека у модерном свету. По систему пирамиде, свако тлачи оног испод себе, и трпи оног изнад. Насиљем над оним испод себе, одржаваш своју позицију и надаш се „киксу“ оног изнад. Они који су најпотлаченији нису ненасилни – они само немају прилику да испоље своју жељу за насиљем. 

Овакви односи међу људима као микросфери преносе се и на макроплан – на државе. Свака држава у својој основи је насилна. Њен насилни карактер испољава се кроз империјализам, или код оних мање моћних, диктатуром над својим грађанима. Не треба се заносити – нема праведне, свете државе, свака би била империја онолико колико јој то војна сила и друге државе омогућују! Царства Божијег на земљи неће бити, нити „Трећег Рима“ који би требао то царство са неба да пренесе на земљу.  

Под изговором правде и мира – воде се ратови! Под изговором борбе за своју породицу и обезбеђивања хлеба, људи намештају, издају, малтретирају друге, остављају другог без плате да би њихова била већа… Под изговором „смиравања“ својих послушника, у Цркви се лече комплекси, наређује, искоришћавају они који су подређени. Свако насиље има оправдање и већином га људи и не виде као насиље. 

НАСИЉЕ КАО ОДГОВОР – БУНТ

Ипак, насиље не иде увек пирамидално. Та чињеница је узрок и самог постојања и развоја људске историје у сваком смеру. Постоје људи, групе људи или читави народи, који се побуне против своје потлачености. Они одбијају „природни“ смер – насиља само над слабијима. Они на насиље према себи – одговарају насиљем!  

На ову тему постоји доста уметничких остварења. Поменућемо вероватно највреднија – Паклену поморанџу, и некада забрањивани а касније запостављени југословенски филм „Млад и здрав као ружа“. Насиље ради насиља, „ултранасиље“ заправо је одговор човека на притисак света.  

Може се разликовати два начина на која диктаторски системи (што је нажалост велики број система кроз историју) убијају људе – телесно и духовно. Духовно убијени људи су они над којима је извршено савршено насиље. То су потлачене, безличне масе, апатичне и безвољне, послушне. То су медиокритети, људи без енергије да се супротставе злу. Они који нису убијени на овај начин, улазе у насилни сукоб са системом. Насиље као одговор, као бунт, реакција на насиље које их окружује.  

У „Пакленој поморанџи“ експеримент који се врши над главним јунаком, где му се уграђује гађење према забрањеним стварима, заправо и јесте приказ обогаљивања човека и стварања безличног и послушног створења. Забране и преваспитавања која предузима систем наизглед су ту да појединца начине „бољим“ човеком, али реална намера је појединца учинити – безопасним!  

Зато је бунт увек друга крајност – насиљем се одговара на наметнуте вредности. Узима се забрањено, крши прописано, повређује недодирљиво…  

Бесмисленим насиљем одговара се на бесмислено питање са почетка „Паклене поморанџе“ – Шта дакле да се ради? У свету у коме је све обесмишљено, свако деловање и стваралаштво, у свету где је масла лицемерја ушла у суштину сваких односа, у свету у коме нема вредности – шта да се ради? Чему рад, стварање, борба, жртва, кад је свет доказао безвредност свега. Зато, ко не жели да тоне у његово сивило и апатију, бесмисленим насиљем напада бесмисао!  

„Ултранасиље“ из „Паклене поморанџе“, из насиља ради насиља, у наредним генерацијама добија своје форме. Насиље ради идеологије, субкултуре, религије, стила, навијачке припадности… Ипак, сваки од ових покушаја је само шминкање бесмисла, покушај оправдања исконске тежње за насиљем. Било оно под фајерком и мартинкама, под војном или полицијском униформом, испод навијачког шала ове или оне боје, са дугом или кратком косом… На крају се своди само на насиље!  

Заиста, насиље је у природи човека! Не можемо да заваравамо себе, свако осећа потребу за насиљем. Долазимо до онога што је кључ свега – како усмерити насиље!  

НАСИЉЕ НАД СОБОМ

Насиље није нужно усмерено ка Другом, оно може бити усмерено и ка себи, и то је својеврсан одговор на насиље Света над нама. Аутодеструкција је својеврсно насиље над собом. Оно најчешће иде из револтираности и немоћи, фрустрираности немогућности да се изборимо са овим светом и његовим правилима. Самоубиства и самоповређивање врхунац су насиља над собом, а нижи облици су алкохолизам, наркоманија и остали пороци којима човек свесно уништава себе телесно и духовно. 

Свет овакве људе карактерише слабићима, неспособнима да се одупру наметнутој борби.  

ХРИШЋАНСТВО И НАСИЉЕ

Црква никада није бежала од прихватања реалности људске природе. И сам Господ Исус Христос, и апостоли, а касније и светитељи током живота на земљи показали су слабости (не нужно грехе!). Те слабости јесу део наше пале људске природе, а насиље је, као што смо рекли на почетку, неизоставни фактор функционисања универзума и од тога се не сме бежати. Супротставити се насиљу – насиљем, само по себи онда није супротстављање већ умножавање насиља. Супротстављање злу које се манифестује насиљем, никад не може бити оправдање за зло са наше стране. Ипак, Хришћанство не може да се пореди са утопијским концептима „несупротстављања злу“ које промовишу неке религијске заједнице или хришћанске секте (вероватно најпознатији заступник овакве идеје бип је Толстој). Ово није учење Цркве, светих отаца, нити је Христос тако нешто проповедао. Такав став само је оправдање за апатију и лењост, а најчешће и оправдање за огреховљеност и безвољност за борбу.  

Хришћанство има једини исправан и једини логички оправдан приступ, који не оповргава реалност насиља али који га усмерује на једини исправан начин.  

Ава Евагрије, један од зачетника египатског пустињаштва, овако говори о усмерености гнева као реалне душевне силе: „Дело разборитости се састоји у томе да се део душе у којој се налази гнев побуђује на вођење унутрашње борбе.“ 

Хришћанин је дакле дужан да се бори против зла, али терен не коме се одвија та борба је – његова личност!  

Христов Пут не демантује насиље, само га усмерава. Црква је јасна – усмерити се на зло у свету можемо само када победимо зло у себи. Наше насиље усмеравамо ка злу у нама. А наша пала природа – то је наш прави и једини непријатељ, она је нисилац зла у свету. Ако се усмеримо на њу у себи, једино тако нећемо и сами пасти под њену власт.  

Као и у случају систем-појединац, на два начина наша личност бива побеђена од стране наше пале природе: или уведе личност у апатију или у стање беса. Апатија се манифестује у лењости, безвољности, депресији, чамотињи, док се беснило манифестује кроз телесне жеље, претеривања, гордост, жељу за владањем над другима.  

Гушење ових страсти једино је правилно усмерено насиље, једино насиље које има смисла, иза кога се не крију празнина и бесмисао. Шта је, ако не насиље над собом, буђење онда када би се излежавали у кревету? Насиље над духом лењости! Шта је приморавање на рад и стварање? Насиље над духом мрзовоље! Шта је приморавање себе на скромност, суздржавање од осуђивања и свађе, приморавање на умереност, на послушност? Насиље над духом властољубља! Шта је приморавање себе на пажњу, на молитву, на учење? Насиље над духом празнословља! 

„Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља, празнословља не дај ми…“ – каже молитва светог Јефрема Сирина коју понављамо током Великог Поста. 

Жртва као основни показатељ љубави према другом, најпотпуније је насиље над својом вољом и подређивање свог интереса Другом. Управо у томе и јесте тежина љубави као жртве за другог.  

Дакле, насиље јесте бунт према ономе ко би да овлада нама, и насиље јесте део наше природе, и не постоји човек у коме нема стремљења ка насиљу. Тако и ми, хришћани, не смемо да се заваравамо и маскирамо истину, правећи се да зло не постоји. Дужност правог хришћанина није да игнорише зло, већ да га победи. А победиће га када, савладавши своју вољу достигне радост у служењу Христу кроз служење ближњима. „а код вас да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи.“ 

Зато је Хришћанство једина победа над овим светом, док су безлична утапања у апатију и бесмислено насиље само бег од борбе против зла на коју смо призвани.  

Аутор: Беда Поштовани