— Шта ћеш сад да пишеш? — питали су ме многи после 29. маја некако пакосно и подругљиво — нема више за тебе материјала!

O публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били.

Радоје Домановић био је познат као велики противник обреновићевског режима и присталица Радикала. Због свог бритког пера, али и језика, често је прогањан и премештан. Тако је, јануара 1895. године, добио професорску службу у Пироту, где упознаје радикалa Јашу Продановића, да би само девет месеци касније, због свог политичког деловања, био премештен у Врање. У Врању наставља са политичким деловањем и повезује се са истомишљеницима, професором Љубомиром Давидовићем и Светиславом Симићем, одакле, коначно, бива премештен у лесковачку полугимназију. Јула 1898. године, на предлог Владе др Владана Ђорђевића, усвојен је закон којим је десет гимназија укинуто, шест претворено у полугимназије, а за ђаке су уведене уписнине и школарине. По усвајању закона Радоје Домановић губи службу, а 9. августа 1898. године учествује на Десетом годишњем збору Професорског друштва, на коме држи упечатљив говор и предлаже резолуцију коју збор једногласно прихвата (веза). Директним, чеоним ударом на режим губи сваку могућност да се запосли у државним институцијама. Уз све то, његова супруга Наталија, учитељица Основне мушке школе у Лесковцу, након Радојевог говора губи посао. Нашавши се у незавидној ситуацији и без средстава за живот, породица се сели у Београд. Тако се Домановић потпуно окреће сатири и писању чланака.

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. године (по старом календару), дешава се догађај у историји познат као Мајски преврат, у коме су убијени краљ Александар и краљица Драга, што је за последицу имало смену династије. Након овог мрачног догађаја, у полицији је пронађен списак за одстрел са именима опозиционо настројених људи, међу којима је био и Радоје Домановић. Противници обрећеновићевског режима, којих није било мало, упадају у стање еуфорије, очекујући решење свих проблема самом чињеницом да су краљ и краљица мртви а династија промењена. Домановић добија службу у Министарству просвете и црквених дела, а августа 1903. године подноси молбу за једногодишње плаћено одсуство и боравак у Немачкој, с циљем усавршавања свог књижевног рада. Молба му је врло брзо одобрена, те са супругом и ћерком одлази у Минхен. Током боравка у иностранству није се оглашавао, али је активно пратио политичка дешавања у отаџбини. Вративши се августа 1904. године, не уочава никакве суштинске промене у Србији – сви су проблеми били и даље присутни, једино су се променили политички играчи и мешетари. Разочаран затеченим стањем, ограђује се од свих политичких партија и рад наставља сам. На Божић, 25. децембра 1904. године (стари календар), покреће лист ,,Страдија”.

Ту долазимо до самог почетка текста. Цитат који је наведен, посебно упечатљив и за нас значајан, припада Домановићевом уводнику објављеном у првом броју ,,Страдије” (цео уводник). Иако је читав чланак изузетан, за потребе овог текста битна је једна реченица, у којој је изражена цела суштина: ,,Прошао је 29. мај, али смо остали ми.”.

Историјски гледано, наш народ изнова и изнова понавља једну кобну грешку: од спољашњих околности и догађаја очекује чудо и магични заокрет. Шта је заједничко за догађаје попут Мајског преврата, настанка Краљевине СХС/Краљевине Југославије, доласка комуниста на власт, распада СФРЈ и увођења вишестраначја, те Петооктобарске револуције? Оно што, без икакве сумње, спаја све наведено су велика еуфорија, грандиозна очекивања и, напослетку, горко разочарење. Зашто? Зато што су наивно гајене наде да ће један догађај преко ноћи поправити све оно лоше у нама и око нас, да ће потезом невидљиве кичице целокупно сивило добити најрадосније боје. Са том праксом наставља се и даље: ући ћемо у Европску унију, у Евроазијску унију, доћи ће боља власт (кад већ гора не може), победиће Руси, победиће Трамп, победиће овај или онај. ,,У реду, десиће се све то, појавиће се спаситељ, али остаћемо ми” – одговорио би нам Радоје Домановић. Зар ће неки догађај или нека личност успети да код нас развије моћ расуђивања и осећај за опште добро? Да ли ће преко ноћи пречистити загађен простор који смо сами учинили и чинимо тако погодним за настанак и развој, како Сретен Шулајић из филма ,,Полтрон” каже, ,,дупеувлакача, полтрона, климоглаваца, аминаша, пузаваца, гмизаваца и камелеона”? Мислите да ће се то чудо спустити на наша неукаљана и поносита чела и, вршивши моменталну трансформацију мисли, показати да се иза фразе ,,снашао се” не налази врлина, да онај који држи до општег добра није са ума сишавши идиот, а да комшија познаје и нешто друго сем језика непријатељства?

Решење је у учењу како од историјског искуства, тако и од људи попут Домановића. Превише смо времена изгубили и разочарења претрпели да бисмо наставили са ишчекивањем чудотворних догађаја и савршених личности. Чак и да се они десе, ми ћемо остати исти. У време када ултиматуми доживљавају другу младост, пред нама је постављен један од кога заиста зависи опстанак читавог народа: или ћемо преузети одговорност која ће постати живи део колективне одговорности или нас неће бити. Видели смо и видимо до чега су нас ишчекивање и одсуство личне одговорности довели. Видимо како се руководи државом, како нам изгледају најбитније институције и на шта се свела комуникација у јавној сфери. Спаситељ у људском облику никада неће доћи – он је у нама.

У нашој јавности, међу ,,читалачком публиком”, однос према Домановићу је двојак, при чему су, по мом разумевању ствари, оба преовладавајућа односа погрешна. С једне стране, ту су људи који у ономе што је Домановић писао виде ништа друго до комедију, за њих је сатира само један вид опуштања, они банализују његово дело. С друге стране, ту је натмурена група људи којој је дело Радоја Домановића средство за додатно оцрњивање наше ситуације (,,Оно о чему је Домановић писао је и даље актуелно. Код нас се никада ништа неће променити!’’ – рекли би ти људи.). Другонаведени су у једној ствари у праву – код нас се заиста никада ништа неће променити, а ја бих додао на то: …останемо ли пасивни посматрачи који вечито седе у чекаоници, надајући се да ће им избављење пасти с неба.

Свако од нас дошао је на свет са некаквим драгоценим, позитивним даровима, чији би развој довео и до личне и до колективне користи. Грех је те дарове, попут слуге из Исусове алегоријске Приче о талантима, закопавати у земљу. Истина, много је лакше од другога и од спољашњих околности очекивати нешто, али то, показало се, не функционише баш најбоље. Кренемо ли путем ситног рада и малог али континуираног труда, почнемо ли да развијамо осећај личне одговорности, наићи ћемо на дуготрајан и мукотрпан посао, који више од свега захтева особину која је у нашем народу најређа – стрпљење, али другог избављујућег пута, будите уверени у то, нема нити ће га бити.