…Лутајући наиђох на високи храм. Какав сјај! Његово бљештавило указује на то да није превише давно грађен. И даље су стубови који га држе постојани и чврсти, а фасада мање-више нетакнута. Делује да и даље успева да пружи какав-такав отпор ударима времена, иако је у дугорочном смислу та борба унапред изгубљена. По ко зна који пут не успевам да потиснем радозналост (а зашто бих?), па одлучујем да уђем, не бих ли се уверио у много пута изречену тезу да је спољашност ништа друго до одраз унутрашњости. Са дозом бојажљивости пружам руку ка вратима и тешком муком успевам да их отворим, таман толико да могу да прођем. Питам се: када су последњи пут отварана? На самом улазу у храм запљускује ме хладноћа која прожима сваку моју кост. Покушавам некако да усредсредим чула и мисли на све оно што се у храму налази. Моја очекивања потпуно су поражена. Надао сам се реду и поретку, тако карактеристичном за храмове, а нађох се у средишту хаоса. ,,Има ли кога?” – полугласно изговарам ни не надајући се да ће се било ко одазвати. Док избегавам одроњене делове грађевине и прескачем иструлеле греде, са неверицом разгледам зидове. Уместо фресака или било каквих сакралних елемената, на њима су исписани неугледни и одвећ избледели натписи у виду назива различитих теорија, идеологија и концепата. Ко је овако оскрнавио храм? Има ли одговорних за ову бласфемију?

Настављам ка олтару, очекујући да ћу у најсветијем делу храма затећи боље стање. Поново се варам. На мене се обрушавају ситни и иритирајуће оштри делићи маловерја који ми не дозвољавају да стојим мирно. Убрзо постаје толико неиздрживо, да трчим до најмрачнијег угла олтара, сматрајући да ћу на тај начин побећи од, делује ми, организованог напада. Наједном, почињем да тонем – тло ме гута! Откуд живи песак у храму? Гледам испод себе и уочавам да се не ради о живом песку, из кога се – супротно ономе што приказују филмови – већина извуче, већ о гомили пулсирајућег страха који гута свог домаћина. По брзини којом се моје тело губи, закључујем да овде дуго нико није закорачио, можда чак никада. Опирем се, али то само умножава моју несрећу, јер тонем још већом брзином. Из дубине мог бића пробијају се урлици, али ко ће ме чути на оваквом месту? Страх је већ досегао половину мог тела, чинећи ми покрете све тежим. Док сам био усредсређен на њега, неко је искористио моје одсуство пажње и накачио ми пртљаг претежак за моју кичму. Ко је тај злочинац и како да се ратосиљам терета? Према његовој тежини закључујем да су то моја сагрешења, рђава дела и помисли којима сам допустио да загосподаре мојим умом. Колико ћу још издржати? Од тежине терета све више сам погурен и сада гледам директно у страх који не престаје да ме усисава. Његова површина показује обрисе некаквог унакаженог лика. Да ли сам то ја? Врх мог носа већ је унутра. Упомоћ! Помозите ми! Осећам се беспомоћно као никада пре.

Из тескобе и очајања у којима се нађох, сину ми спасоносна мисао: молитва! Како се тога нисам одмах сетио?! Господе, само си ми ти преостао, спаси ме. Нека ме мимоиђе ова чаша, ако се то не противи Промисли твојој. У супротном, хвала ти на дару живота, често премало цењеном са моје стране. Опрости ми сваки мој одлазак од тебе…

Већ ми је цело лице испод површине, а кичма само што није пукла. Не могу више да дишем. Настављам да се молим умом, то ми је једино преостало. Нека ми последњи час буде испуњен Господом, кад већ живот није довољно био. Молим се све интензивније, осећајући као да моја молитва траје сатима, а не тек неколико секунди. Трачак олакшања! Зар сам већ на оном свету? Да ли то поново могу да дишем? Не прекидавши молитву, полако успевам да се исправим. Покрећем се све лакше. Ужасни страх убрзано бежи од мене, као да су се улоге које смо до малочас играли замениле. Посматрам његову капитулацију, док у мени букти радост молитве, изазивајући сузе које нису од овога света. Страх је потпуно нестао, а нема ни терета. Поново почех да се осврћем. Да ли је ово исти онај храм? Гомила хаоса претворена је у праисконски ред. На местима где су били исписани графити, сада се налазе блистави ликови светаца, мојих предака и свих оних добрих људи које сам, недостојан њихове доброте, за живота срео. Схватих да сам за одржавање тог храма лично одговоран.

Некаква галама ме прену и одсечно се тргох. Поново сам свестан своје радне собе и комшијске галаме. Окренух се свакодневним пословима, чврсто решен да убудуће чешће понирем у себе и редовно одржавам храм за који ми је додељена одговорност.