Наш је народ, у непрестаном рвању са историјом, постао поприлично извештен у преживљавању издаја и у том смислу стекао необично велику отпорност. Неретко делује да издаја пролеће мимо нас, као да нас се нимало не тиче. У нама као да чучи расејани студент који, у сверадозналости и занесености својих младалачких година, пропушта аутобус, сетивши га се тек након што су се сви путници укрцали, а возач нагазио папучицу за гас. Ипак, тај и такав студент хвата неки наредни аутобус и стиже тамо где се запутио. Тако је и са нашим народом – касно палимо, одајемо се најразличитијим тривијалностима које нам одвлаче пажњу, али ипак мрдамо, котрљамо се и у том котрљању преживљавамо све и свакога, укључујући и наизглед безизлазне ситуације и околности. Стога, верујем да нам ову луду главу неће одсећи ни разноразни, медијском славом овенчани, Бриселски и Вашингтонски споразуми који, рекао бих, надилазе и многокритиковану Тајну конвенцију коју је Србија потписала са Аустроугарском за време (тада још) кнеза Милана Обреновића. [За оне којима се чини супротно, препоручујем књиге професора Дејана Мировића.]

Почео сам са издајама јер су поступци који чине њихов садржај, према устаљеном мишљењу, нешто најопасније што један народ може да задеси, а ти се поступци најчешће своде на предају националних интереса, постављање личног интереса изнад општег и томе слично. Из овога следи логично питање: уколико је неки народ толико способан у преживљавању издаја, као врхунца егзистенцијалне претње, да ли било шта, у том смислу, може истински да му науди? [Када кажем егзистенција, мислим пре свега на културну егзистенцију, која је корен постојања народа.]

Одговор на постављено питање је – да! Постоји нешто много горе од уобичајеног схватања појма издаје, нешто о чему се слабо говори, иако, по мом суду, апсолутно потпада под тај појам. Реч је простаклуку и растакању вредности до оне тачке у којој никаква квалитативна мерила више не постоје. Све то своди се на недостатак културног обрасца, о чему је још Слободан Јовановић писао. Имати културни образац значи кроз све генерације поседовати знање на кога се треба угледати, какав модел понашања следити, шта чини основне вредности и темељ наше културе и самим тим шта је у приватном, а нарочито јавном деловању допуштено, а шта није.

У нашој јавности све се чешће говори о загађености ваздуха, што је тема која тако нешто недвосмислено заслужује, али никако да се прозбори о енормној и све теже издрживој затрованости јавног простора, у коме су односи сведени на лакрдијашки и кочијашки ранг, поготово ако се налазите са оне стране моћи, јер их управо моћ генерише, а свако са оне стране њен је противник.

Говорећи о моћи у нашем јавном простору, првенствено треба имати у виду београдског везира који према члану 111. Устава ,,изражава државно јединство Републике Србије“, а у фактичком смислу изражава све супротно томе. Мучно неукусном маниру београдског везира у јавним наступима позавидели би и припадници оних сфера људског искуства у којима, по некаквој традицији, владају примитиван речник, дрскост, галама, лепљење етикета и непоштовање. Како риба смрди од главе, тај манир активира ланчану реакцију, па у корак са њим, а неретко и испред њега, крећу се ситни јуришници који, користећи се парчетом додељене им моћи, таквом маниру дају један карикатуралан и неретко још опаснији облик. Ако такво понашање показују људи са врха пирамиде, који би у неком наивно замишљеном, бајковитом свету требало да представљају одашиљаче и неговатеље високих квалитативних мерила, шта онда очекивати од народа, који необично воли да следи струјања са врха, осим да се том маниризму приклони или да од њега побегне подно, како велики Шантић каже, ,,сунца туђег неба“? Додамо ли свему наведеном оно што се сервира путем телевизијских и интернет медија, те садржаја у виду најпопуларнијих филмова и песама, добијамо ријалити друштво у настајању.

У времену у коме су избрисана квалитативна мерила – а таква времена се понављају у сваком друштву које је у опадању (Шпенглер) – више нема добре и лоше уметности, здраве и нездраве комуникације, дозвољених и недозвољених ствари. Тада своје пуно остварење доживљава чувена мисао Фјодора Достојевског: ,,Ако нема Бога [као најузвишенијег мерила, прим. аут], онда је све дозвољено“.

Згодан појам за овакву појаву био би манир немоћног човека. Тај вид опхођења препун цинизма, омаловажавања, коришћења ad hominem аргумената, украшен речником ријалитија и тоном навијачке трибине, обичан је израз немоћи и нискости духа. То је манир човека који је у неком тренутку добио одређену моћ, чијом злоупотребом покушава да попуни своју зјапећу празнину. Насупрот њему, за нечим таквим не постоји потреба код онога који ту празнину нема или је има, али настоји да је испуњава висококвалитетним садржајем, уз поседовање свести о томе да изнад њега постоји Неко. Он тежи да у другоме види богочовечански потенцијал и божански лик, баш као што поменути Достојевски чини кроз свој богати опус; он у другоме не види титулу, број или (не)моћ, већ човека. Управо је начин на који у својој дубини осећамо и разумемо људе један од главних показатеља вредности које следимо. Није култура (ускосхваћена као културно понашање) уштогљено поштовање форми, што би одговарало поставци коју задају разни елитисти, већ осећање претходно описане суштине из које ће настати приступ супротан маниру немоћног човека.

Говорећи о култури, Црњански је једном приликом написао ,,да је у нас култура судбоносно питање и да се нама чини да ће наше културне тешкоће бити још веће од наших политичких тешкоћа“. Сведемо ли културу на културно понашање, како то многи чине, можемо рећи да је тврдња коју је Црњански написао пре безмало једног века и у измењеном и у оригиналном облику више него тачна.

Вратимо се сада на тезу са почетка текста, која садржи тврдњу да простаклук и уклањање вредносних мерила спадају у појам издаје, умногоме га надилазећи. Уколико се сви заразимо овом болешћу, какве ћемо генерације сутра створити? Какав ће народ настати од таквих генерација? Да ли ће он моћи да изроди људе попут Светог Саве, Његоша, Црњанског, Милутина Бојића или Пупина? Да ли ће било ко моћи да схвати да људима треба прилазити ненаметљиво и са поштовањем, те да то што неко другачије размишља не значи аутоматски да је непријатељ, као и да чињеница да се на некој хијерархијској лествици налази ниже не значи да га треба газити и понижавати?

Горуће питање наше генерације и свих наредних генерација јесте питање обнављања или боље речено рађања квалитативних мерила и културног обрасца који ће важити у свим сферама народног искуства, а посебно у политици. Оно је главна претпоставка наше победе или нашег пораза, нашег опстанка или наше пропасти; оно лебди и узноси се изнад свих партија, борби за власт и политичких личности. Иако у једном делу текста стоји да риба смрди од главе, што је за друштво попут нашег несумњиво тачно, то никако не сме да значи да свако од нас нема огромну одговорност. Напротив! Оно што је тема текста у великој мери представља резултат личног пада на испиту одговорности. Ипак, ништа се неће променити преко ноћи. Решење је у темељном, стрпљивом, каткад и усамљеном подавању ономе што професор Мило Ломпар назива ,,ситним радом“.

За почетак, почнимо да разговарамо чешће о овој теми, без икакве острашћености и пристрасности, па ће се пред нама отворити путеви различитих могућности избављења.