Шта ја теби да подарим ноћас,
Јесењине?
Кад се молимо за своје упокојене
Враћамо им за оно што су нам пружили.
Ти си ми толико дао
А ја сам тако сиромашан.

Шта да ти подарим? Молитву?
То је смешно.
Моје муцање је једва чујно
Наспрам громовитих молитви
Које избијају из твојих песама.

Моја молитва је слаба
Јер иза ње стоји само моја
Несигурна и изгубљена личност
А ти си за твоју молитву дао живот!
Твоје песме су твоја молитва
И оне су те одвеле у мученичку смрт
Којом страдају свеци
А светац ниси био!

Да ти подарим моје сузе? 
Па шта су оне наспрам твојих?
Моје су се изливале на бетон
А твоје сливале у песме
Које нас покрећу на покајање
На нове „исповести хулигана“

Да ти подарим још једну
Непроспавану ноћ?
Па ти си их толико имао
И преточио их у песме
Из којих су настале још многе
Непроспаване ноћи широм света.

Да те питам да се молиш 
За све оне који осећају што и ти?
Зар тебе који си живот дао за поезију
Која над нама беднима читав век стоји
Као покров и заштита од овога света?

Твоја молитва и даље гори пред Богом
Из сваког листа старе збирке
Југословенског, совјетског
Или новог издања са тврдим повезом
На тавану. старе куће на селу
И на полици стана у суморном предграђу.

Сва моја свеноћна бденија
Неће изродити оно
Што је једна твоја ноћ у крчми.
Читаву душу да излијем
Пред Бога или на папир
То ће бити само вапај наде
Да ћеш у Вечности
Да чујеш и препознаш
Моје муцање.

Аутор: Беда Поштовани