Стручна литература из области психологије и њој сродних наука, митови око којих су се окупљали и настајали народи, али и водећи класици светске књижевности, говоре нам да је човек бојиште на коме непрестану битку воде разноврсне крајности (међу њима је најбитнија и најзаступљенија борба добра и зла). Унутрашње стање једног човека, али и читавог народа, манифестује се кроз спољашност, кроз његово понашање.

О психологији и карактеру српског народа, као једног органског бића, писало се много у претходних стотинак година (довољно је поменути Јована Цвијића, Драгишу Васића, наше чувене сатиричаре, а у новијем добу људе попут Јована Марића). Сви ти аутори и писци покушавали су да дају свеобухватну слику. Овај текст бавиће се само једним аспектом, једном болешћу нашег карактера, која, изгледа, све више узима маха.

У ПОБЕДИ СЕ НЕ УЗВИСИ, У ПОРАЗУ СЕ НЕ УНИЗИ  

Болест која је предмет текста најбоље се уочава кроз спортска такмичења на којима учествују наши клубови и репрезентативне селекције, односно кроз наш однос према тим такмичењима и резултатима. Фудбал и кошарка, као најпопуларнији спортови, најилустративнији су пример. Вратимо се мало у прошлост…

Пре три године, одржано је Светско првенство у кошарци, а наш је народ упао у страховиту еуфорију (једна крајност) и створио слику као да наши кошаркаши само треба да обуку свечана одела и оду у Кину на доделу пехара. Прве мечеве на такмичењу добијали смо са неким лудачким разликама, па је еуфорија добила толике размере да је овај универзум постао премали за њу. Проблематична ствар у тој еуфорији (поред тога што постоји у толикој мери) јесте што се врло често према ривалима односимо невитешки, са омаловажавањем и непоштовањем. Ту, пре свега, мислим на навијаче. Ипак, након фуриозног почетка, губимо од Шпаније, а онда нас Аргентина рутински добија у четвртфиналу. Наједном, исти они људи који су до тог тренутка били јунаци и којима је само требало дати пехар, постали су млакоње, шоње (благе речи употребљене за потребе текста) и шта све не. Три године касније, одржано је Европско првенство у кошарци, а ситуација је била идентична, с тим што се још више отишло у крајност.

Долазимо до садашњег тренутка. У време када пишем овај текст, Катар, традиционално фудбалска земља, домаћин је Светског првенства у фудбалу. Наши су у групи са Бразилом, Швајцарском и Камеруном, а одиграна је само утакмица против Бразила, коју смо глатко изгубили са 2:0. Вратимо се накратко у период пре првенства.. Квалификовали смо се величанственом игром и победом над Португалом у гостима, што је показало да наши фудбалери имају квалитет и могу да се носе са најјачим репрезентацијама света. Од тог тренутка, еуфорија је, по старом обичају, почела да расте, снимљено је прегршт лоших песама посвећених репрезентацији и првенству (све до једне су катастрофалне), а наш ривал Бразил, вероватно први фаворит за освајање пехара, сведен је на ниво репрезентације Малте, уз дужно поштовање према Малтежанима. Док си трепнуо, поново смо се нашли у ситуацији да треба само да одемо у Катар по пехар. У свој тој буци, дефетиста и јеретик био је свако ко би заузео умерен став и подсетио да и други играју фудбал, да и они јуре добар резултат и да нас репрезентативни историјат, односно одсуство било каквог континуитета добрих резултата, опомиње и наводи да не правимо себи крила од воска, већ да идемо утакмицу по утакмицу, верујемо у свој тим и надамо се најбољем (што је доста другачије од патолошке еуфорије).

Такмичење је почело и коначно је дошао ред нашу утакмицу против Бразила. Нисмо одиграли добру утакмицу, противник је био много бољи и победио рутински. Но, тек је прва утакмица, а у наставку групе имамо још две, са директним ривалима за место које води у даље такмичење. Све је, дакле, и даље у ногама наших фудбалера. Ипак, у коментарима на интернету и кроз живе разговоре види се да су се многима воштана крила већ отопила и да почиње да их дрма разочарање (друга крајност). Наравно, није се још стигло до оног коначног разочарања, као након поменуте кошаркашке утакмице против Аргентине или овогодишње против Италије, али смо изузетно близу. Сада су јеретици они који ублажавају размере пораза од Бразила (каква срамота, изгубили смо од Бразила!) и поново покушавају да заузму умерен став.

Управо се из таквог односа великог дела народа према спорту и поменутим јеретицима може закључити да је умереност наш највећи непријатељ и да у нашем коду изрека изузетне дубине ,,у победи се не узвиси, у поразу се не унизи“ не постоји ни у траговима, а управо је философија заснована на тој изреци гарант напретка и остваривања позитивног континуитета.         

Иако су критичари професионалног спорта, попут Дуција Симоновића, умногоме у праву, болест еуфорије и разочарања се најупечатљивије испољава кроз наш однос према спортским резултатима. Загребемо ли дубље испод површине, видећемо да та болест постоји и у другим, дубљим правцима животног деловања појединца и народа. Такав манир одраз је слабости, инфериорности и немогућности да се одговори изазовима које пред нас постављају живот и историјски тренутак у коме се налазимо, што је већ засебна тема..

Остаје нам само да поручимо: победили или изгубили, све ће на крају бити добро. Умереност и чврсто стајање на земљи понекад нису лоша ствар…