Куда ћемо ми,
збуњени и неснађени,
у боци непотопљени и
за буку нестворени?

Куда ћемо ми,
самоосуђени,
у себе заточени,
вечито несавремени
и са окружењем непомирени?

Ко ће нас примити овако натоварене –
са тешким болом у пртљагу
сузама за овај свет у маленом завежљају
и главом на трулом пању?

Коме је још
у овој трци за успехом
и свеопштем грабежу
стало до погурених сенки
које успорено лутају ван тркачке стазе
не видећи ништа погрешно у томе?

Поцепаних џепова и пуног срца
ми, у очима тренутка сувишни људи,
уздамо се једино у суд Вечности
проналазећи уточиште у Васкрслом.