– Бог да му душу прости… Прими моје саучешће.
– Хвала.
– Па како?
– Инфаркт… Никада није боловао ни од чега, нити се на било шта жалио.
– Напрасне су смрти најгоре… мораш да будеш јака.

…

– Бог да му душу прости… Прими моје саучешће.
– Хвала.
– Па како?
– Инфаркт… Никада није боловао ни од чега, нити се на било шта жалио.
– Ех… један из моје фирме исто тако скончао…

…

– Бог да му душу прости… Прими моје саучешће.
– Хвала.
– Па како?
– Инфаркт… Никада није боловао ни од чега, нити се на било шта жалио.
– Држи се…

Исти разговор изнова и изнова, са подједнако глупим и беспотребним фразама које се стандардно понављају на свакој сахрани, као да покојниковим најближима догађај није довољно трагичан. Препознавајући у особи која прима саучешће глас своје жене, Рајић се након неколико оваквих разговора трзнуо и пробудио. Отворио је очи, али ништа није могао да види, свуда око њега био је мрак! Да ли је ослепео? Или је у сну напрасно увео нову навику у виду ношења маске за спавање? Провериће најпре ово друго. Безуспешно! Његов покушај спречила је некаква дрвена препрека којом је био ограђен, али бунован након дугог сна није могао да докучи о чему је реч.

– Бог да му душу прости… Прими моје саучешће.
– Хвала.
– Па како?
– Инфаркт… Никада није боловао ни од чега, нити се на било шта жалио.
– Бог увек односи најбоље…

,,Чекај, шта? Оно није био сан?“ – почео је Рајић по први пут да сумња на сопствену смрт. Као и увек када је било потребно трезвене и хладне главе размислити о неком проблему, предао се краткој серији дубоких удаха и издаха. Након што је успео да се, колико-толико, сабере, почео је поново лагано да покреће руке, правећи лук око свог тела. Препрека је и даље била ту! Неко време је, прстима својих шака, лагано прелазио преко дрвене површине, док није схватио две ствари: да се налази у мртвачком сандуку и да јужњаци на вечни починак одлазе оивичени дрветом изузетно бедног квалитета. Како је довде доспео? Шта се то дешавало? Чуо је да његова супруга помиње инфаркт. Откуд сад то? Зар се није редовно бавио спортским активностима и бринуо о свом здрављу? Чему литри попијени лимуновог сока са медом на празан стомак сваког јутра? А остављен кофеин? Шта је са силним капима валеријане? Али, добро, десило се шта се десило, свакога може да снађе смрт у неком тренутку. Главно питање било је: зашто је свестан свега око себе? Одлучио је да се неко време препусти тренутној ситуацији. Над њим су се смењивале женице које су нарицале и падале преко сандука, са људима који су нешто мрмљали себи у браду. Како је био топао јулски дан, у сандуку је било све топлије и загушљивије. На тренутке је унакрсно могао да чује пријатно цркутање птичица и расправе о рату у Украјини, које су, како је време одмицало, све више добијале на жустрини. Наједном, ко зна из ког дела мозга, синула му је прича коју је некада давно прочитао у ,,Политикином Забавнику“ о човеку кога су живог сахранили, али је успео да се у последњем моменту пробуди и извуче. Постало му је занимљиво то што је, изгледа, сада он човек из ,,Политикиног Забавника“. Као некога ко је одувек волео слане и неслане шале, још га је већи талас усхићења запљуснуо док је замишљао реакцију присутних када буде обелоданио да је ипак жив.

Да ли да одмах то учини? Нека, има времена. Ионако више воли да у зору, кад год му то прилике допусте, неко време остане у кревету и, попут Гончаровљевог Обломова, размишља о свему и свачему. Боравак у мртвачком сандуку постајао му је све пријатнији. Пробудио се кад је хтео, а не кад је његов телефон почео да свира мелодију аларма; јутро му нису унаказили надређени, нити су га у појам убиле приче његових колега; Јована из банке му не шаље подсетник за плаћање нове рате за кредит, жена не приговара, а партијске колеге не вуку за рукав са новим задацима. Коначно живи како жели! Зар је морао да умре да би до тога дошао, да би осетио мирис слободе (додуше, помешан са мирисом воска)? Изгледа да јесте. Када је све појединости своје тренутне ситуације сабрао и одузео, преломио је да неће уопште да обелодањује да је жив  – под земљом је боље!

,,Помаже Бог свима!“ – проломи се продоран глас свештеника и прену полупокојника из дубоког размишљања. Сви се разиђоше из собе у којој је Рајић био положен, а остадоше само чланови најуже породице. ,,Присуствујем сопственом опелу, сјајно!“ – рекао је себи у браду полупокојник.

,,Свјати Боже, Свјати крепки, Свјати бесмертни, помилуј нас
Свјати Боже, Свјати крепки, Свјати бесмертни, помилуј нас
Свјати Боже, Свјати крепки, Свјати бесмертни, помилуј нас
Слава Оцу и Сину и Свјатому Духу и ниње и присно и во вјеки вјеков амин…“

***

(Друм! Друм! Друм!)
У сандуку се зачуше звуци налик на топот. Рајић се трже. Схватио је да га је молитва посвећена упокојењу душе његове и очишћењу од грехова учињених у знању и незнању успавала и да се управо дешава његово покопавање. И даље га је држало исто расположење: живот у сандуку бољи је од живота ван њега. Гробари су ужурбано бацали земљу преко сандука, као да су знали за читаву ситуацију и страховали да ће се Рајић у неком тренутку предомислити и дуплирати им напор. Земља је покрила и последњу откривену тачку сандука, а само је Рајић знао колико је тешко дисати у таквим околностима. Гробари су настављали да бацају земљу, стварајући код полупокојника све већу нелагоду. Моменат у коме Рајић од полупокојника постаје цео покојник био је све ближи…

,,Џо динамиташ идол ми је био
олош млатио, правду је дијелио,
а мене у селу млатили су сви
мој пијани бабо, понајвише ти„

Рајић отвори очи и погледа око себе. Крај њега је лежала супруга, а из звучника телефона чули су се звуци култне песме ,,Нервозног поштара“. Тада намргођено промрмља: ,,Време је за посао…“