Драгиша Васић (1885–1945), књижевник, правник, политичар и академик, један је од бројних брилијантних умова који су након Другог светског рата избрисани из историје ради остваривања револуционарне правде. Читав Васићев живот, испуњен непрестаним ходом између уметности, политике и права, често је савременицима деловао контрадикторно и нелогично. Парадоксалност његовог живота лепо је описана у уводу емисије ,,РТС Око“ из 2015. године: ,,Учесник свих ратова свог времена и писац антиратних романа, адвокат који је бранио комунисте, кум Мирослава Крлеже, убеђени републиканац и идеолог покрета чији је слоган био ,,С вером у Бога за краља и отаџбину.“ Нису његови злонамерни неистомишљенци могли да се усагласе ни да ли је био совјетски или енглески шпијун. Тема овог приказа биће један његов занимљив кратки роман – Црвене магле.

Као учесник оба Балканска и Првог светског рата (касније и Другог), Васић је понео бројне успомене и био сведок упечатљивих судбина, догађаја и људских стремљења. Из тог огромног, до врха пуног крчага, изливао је једну по једну успомену, бележио их и обликовао сјајним књижевним стилом, а затим објављивао што у форми приче, што у форми романа (истина, само једног). Прва примећена од стране јавности била је дирљива прича ,,Пацко“ о српском редову великог срца, који је убијен од стране бугарских војника док је сахрањивао бугарског поднаредника. Ова прича победила је марта 1914. године на ,,Политикином“ конкурсу, у избору жирија који су чинили Јован Скерлић, Исидора Секулић и Драгутин Костић. Након тога, Васић непрестано пише и објављује приповетке, а неколико година по завршетку Првог светског рата, објављује роман ,,Црвене магле“ (1922).

,,Па тако, гађају нас и гађамо; убијају нас и убијамо. Увек исто, ужасно исто.“

,,Црвене магле“ је кратак роман који описује ,,ратну нервозност свога нараштаја“, како је Слободан Јовановић једном приликом описао Васићев књижевни опус. У њему су обухваћени период непосредно пре Првог светског рата, објава рата и мобилизација, сам рат и период по његовом свршетку. Као ретко који писац тог доба, Васић се бави дезертерством и дилемама са којима су се војници суочавали, попут тога да ли остати са вољеном женом или ићи и (поново) бранити отаџбину, о чему говори кроз лик капетана Ђорђа Христића.

Главни лик ,,Црвених магли“, студент права Алексије Јуришић, представник је генерације на којој остаје доживотни жиг рата, чак и у нормалним околностима. Он се у мирнодопској свакодневици не сналази, живот који је наступио након балканских ратова за њега је недостојан, па између Сарајевског атентата и објаве рата изговара: ,,Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи. Јест, мора, мора доћи, до новог рата.[…] Јер и ове силне страсти данашњице, све ове ситне бриге обновљеног такозваног нормалног живота, поново почињу да грицкају и досађују и овај живот у миру гњил је некако и љигав. Живот тај само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један бујан и буран, победнички живот.“

,,И пре је за мене владао мрак. Али, у дубоком мраку, понекад, севала је муња. Сад је настао непрекидан, потпун, црн мрак.“       

Из романа ,,Црвене магле“ извире снажна аутентичност, писац уверава читаоце у оно што пише, стиче се јасан утисак да је кроз све оно о чему пише и сам прошао. Васић на фантастичан начин дочарава ток свести Јуришића и Христића, мучно психолошко стање и ломове који се у њима дешавају. Сваки човек за њега представља јединствен свет у коме се дешавају за тај свет специфични раздори. Док Христић жели да се врати својој жени и мирном животу често испуњеном механичким радњама, Јуришић, колико год у неким тренуцима маштао о истој ствари, будући да је и сам имао вереницу, схвата да за такав живот није способан и према својој вереници чини велики грех.

Васић кроз све своје ликове описује различита схватања љубави, разлике у односима према њој, али и наводи примере људи који су за љубав неспремни, па и неспособни.

Коначно, Васић излази из појединца и исцртава дух времена, обичаје, навике и однос народа према рату, прелазак из традиционалног у модерно и (не)сналажење на том мосту који су сви, по заповести епохе, морали прећи. Јуришић завршава разочаран, ментално и физички растрзан и потонуо, а његова младалачка снага, иако је био и даље млад, нестаје бесповратно: ,,И пре је за мене владао мрак. Али, у дубоком мраку, понекад, севала је муња. Сад је настао непрекидан, потпун, црн мрак.“       

На неком месту видео сам да је Васић упоређен са Достојевским. Без икакве сумње, видљиви су велики утицаји руског великана на њега, што је, помешано са искуством које је имао, дало један заиста импресиван, али за многе непознат опус. Мишљења сам да ће се временом читаоци вратити Драгиши Васићу и да ће овај Милованчанин заузети оно место у историји које му припада. За почетак, позивам све оне који ће налетети на овај приказ да прочитају ,,Црвене магле“.