Листајући различите наслове на интернету, наиђох на један посебно интересантан и надасве интригантан – Психијатри, психолози и други болесници, аутора Родрига Муњоза Авије (1967). Осећајући да књига са оваквим насловом не може да буде осредња, већ или позитивно искуство или потпуно разочарење, реших да уђем у њен свет. Већ на самом почетку запажа се неформалан стил писања и често убацивање комичних елемената, што је нешто чиме је књига обележена до самог краја. Роман почиње представљањем главног лика – Родрига, тридесетседмогодишњака који са женом, двоје деце и мачком која лаје живи у познатом мадридском предграђу Парк Конде де Оргас. Он је директор у очевој фирми која се бави производњом лифтова и има спокојан и наизглед идеалан живот – све док не уђе у свет психијатара и психолога. Заправо, он у тај свет не улази својевољно, већ на урнебесан начин, након једне наизглед безазлене ситуације, бива увучен од стране зета Ернеста, који је управо психијатар. Ернесто убеђује Родрига да има фобију од дугмића и заказује му консултације, након којих пише извештај у коме поред фобије од дугмића наводи још и да Родриго има акцесе, синкопе и да је душевно неуравнотежен. После непријатног искуства са зетом, кога је замрзео из дна душе, Родриго обилази још десетак различитих психијатара од којих му свако говори нешто другачије и приписује различиту терапију, што га доводи до закључка да психијатри своје болести пројектују на пацијенте и заправо кроз њих лече себе. Поред психијатара, посећује и психологе (све време покушавајући да докучи разлику између психијатара и психолога), али они једино успевају да га убеде да има депресију. У све већем очајању, посећује и хомеопату, акупунктора, видара, хипнотизера и много других ,,исцелитеља“, али му након сваке посете постаје све горе. Читав његов пут и покушаји да излечи болести за које није ни знао да их има, чине ову књигу динамичном и забавном, а опет писац кроз све те ситуације и Родригова стања шаље читаоцима неке озбиљне поруке.
Може се рећи да се кроз радњу јављају три различита Родрига: први, који је живео спокојно и без размишљања о фобијама, неурозама, болести и смрти; други, који након што посећује силне психијатре, психологе и исцелитеље упада у право очајање и постаје само сенка првог Родрига; трећи који доживљава својеврсно просветљење и са којим књига завршава.
Поред Родрига, већ поменутих чланова његове породице и зета Ернеста, јавља се још неколико значајних ликова, међу којима је најинтересантнији, а чини се и најпозитивнији, његов отац Херман Монталво. Иако ексцентричан и непредвидив, он је пример човека приврженог породици, а показаће се и човека који је једини знао како да избави свог сина из проблема.
Како схватити књигу Психијатри, психолози и други болесници и које су њене главне поруке? Начини на које читаоци схватају једну исту књигу неретко се у потпуности разликују. Наслов ове књиге и тема којом се она бави посебно су погодни за тако нешто. На први поглед, многи ће рећи да је реч о критици психијатара, психолога и појединаца које сам назвао исцелитељима. Нисам сигуран да би људи који се тиме баве у први план истакли овакво тумачење. Свакако, одређена критика постоји, колико год она била исказана на комичан начин, али то остављам на оцену свакоме ко се ухвати у коштац са књигом. Међутим, оно што је писац сигурно желео да истакне, јесте да је главна снага у нама самима и да док ми чврсто не одлучимо да кренемо напред, то се неће десити ни уз чију помоћ. Завршетак књиге говори управо о томе. Такође, једна од битних порука је да треба прихватити себе и не чекати да ствари буду перфектне и да ми будемо перфектни, јер до тога никада неће доћи. Уз све то, писац истиче колико је смех значајан за здрав живот, што кроз ликове и догађаје романа, што кроз начин писања, а још један лек који се из радње романа природно намеће јесте здрава породица, чији чланови безрезеревно подржавају једни друге.
Вратимо се сада на почетак. Навео сам да је мој осећај, када сам прочитао наслов, био да ова књига може да буде све само не осредња. Након читања сам се уверио у то, а сада додајем да је реч о апсолутно позитивном искуству. Шпански писац на елегантан начин приказује савременог човека и проблеме са којима се сусреће, али и нуди решење. Уз то, стил писања је такав да се књига чита брзо, а ја гарантујем сваком читаоцу да ће се током читања насмејати много пута. И да: Родриго више од свега воли да мокри у својој башти.
Ментални Хигијеничар 