У кабинету председничког кандидата Теодора Апића текле су последње припреме за завршни предизборни митинг. Сви су некуд јурили удишући ваздух у коме се осећала огромна тензија. Колико год Апић био главни фаворит на предстојећим председничким изборима и колико год држао у својим рукама све медије и јавна гласила, сваки избори прича су и стрес за себе. Премда тако делује са стране, предизборна борба уопште није лака, сем уколико не учествујете по специјалном задатку одвлачења и расипања гласова бирача. Иако је деловало да у кабинету, а још више око њега, влада благи хаос, јер сви некуд јуре, сударају се и довикују, свако је знао шта је његов задатак и шта треба да ради. Иза привидног хаоса крили су се вишегодишње, па и вишедеценијско искуство и сигурност. Водећи људи интернет тима слали су наредбе јединицама надлежним за интернет пропаганду, партијска пешадија је лепила постере и на друге разне начине се борила са противницима, док је Теодор Апић са саветником писао свој говор. По уиграном систему, председнички кандидат је, шетајући по кабинету, наводио тезе и ствари о којима ће говорити, а његов саветник је све то бележио, уз повремене сугестије.

– Почињемо са: ,,Браћо и сестре…“.

– Председниче, више пута смо причали о томе, сећате се? Такав почетак подсећа на нека прошла времена.

– Тачно. Онда ,,уважени пријатељи и драги гости…“. На шта то подсећа?

– На модерну и европску будућност!

– Перфектно! Као и увек, разрадићеш уводни део и навести како ми је драго што сам ту и што их видим у толиком броју, уз уобичајену дозу патетике, довољну да моји бирачи падну у транс, а противници доживе нервни слом. Знаш већ шта ту треба да иде.

– Наравно.

– У првом делу наводимо главне противкандидате, њихова празна обећања, чињеницу да их финансирају стране службе и да им у срцу није Србија, већ новац. Наравно, убацићеш и свакодневне нападе на мене…

– …Уз напомену да то нису напади на Вас, већ на државу?

– Тако је!

– Да не би елегантније било да противкандидате споменемо на крају?

– Заправо, најбоље би било да их током читавог говора помињем помало, биће ефикасније и делотворније. Нека се народу добро уреже у главу ко су му главни непријатељи.

– Одлична идеја! Побринућу се да увод буде ефикасан и да стане у стандардних пет минута. Имате ли још неку напомену или прелазимо на главни део?

– Можемо на главни део. Дакле, обећања… Почећемо са платама. Наведи да ће до краја наредне године просечна плата порасти за 200 евра и да неће имати посла само за оне који неће да раде.

– Записано.

– Стани, стани. Пре плате убаци пензије, то ми је битније. До краја ове године пензије ће порасти за 20%.

– Убачено. Мало о БДП-у?

–БДП обавезно! Поиграј се процентима, знаш већ како то иде. То је део који нико од бирача не разуме, али му се сви диве.

– Европска Унија?

– Колико смо говора заједно написали?

– Сигурно више стотина.

– Минимум! Како то да не знаш да прво говоримо о унутрашњим питањима, па тек онда о спољашњим?

– У праву сте. Извињавам се.

– Што се финансијског дела тиче, предочићемо народу и то да ће, у случају да не будем изабран за председника, плате и пензије бити у тој мери снижене, да неће моћи да се преживи.

Саветник уписа и то.

– Затим, прелазимо на борбу против корупције и независно правосуђе. Нико неће смети да се меша у рад судија и тужилаца, а сваки државни службеник и чиновник који уопште помисли на узимање мита биће најстроже кажњен. Криминалци неће моћи да, као некада, уживају на слободи и раде шта им је воља. Затвори ће бити мали за све тајкуне и криминалце које планирамо да ухапсимо. У колико минута све ово може да стане?

– Неких десетак-дванаест минута, са цезурама петнаест.

– Сјајно, то је таман половина говора. Е, сада можемо о спољној политици. Дакле, остајемо чврсто на европском путу, сарађујемо са Америком, али и негујемо традиционално добре односе са нашим пријатељима Русима и Кинезима. Трудићемо се да будемо мост између Истока и Запада.

– Добросуседски односи?

– Никако без тога! Све своје снаге уложићемо у очување мира, стабилности и сарадње са комшијама. Стаћемо на пут онима који се непрестано позивају на прошлост и догађаје који нас деле и бавити се искључиво стварима које нас повезују.

– Притисци?

– Неизоставан део! Трпећемо непрестане притиске, али то је цена суверености једне земље.

– Косово? Србија никада неће оставити свој народ на милост и немилост косовских власти и остале варијације на тему?

– Што се тиче Косова, ту иде стандардна прича. Само, никако немој да помињеш косовске власти, то ћемо након победе.

– Без косовских власти…. записано.

– И без косовског устава! Још нешто… Не заборави да поменеш како познајем сваки педаљ Косова и Метохије, за разлику од оних који се бусају у патриотске груди и истичу различите пароле.

– Јасно, јасно… Разрадићу све то, без бриге.

– Ух, умало да заборавим… У првом делу обећања убаци и развој села, помоћ пољопривредницима и…

У том моменту неко покуца на врата, па Апић не стиже да заврши мисао. Била је то његова секретарица.

– Председниче, имате позив из америчке амбасаде.

Апић поче да се презнојава и да дрхти, као када надређени позове подређеног на разговор.

– Пребаци ми везу. – рече секретарици и поново се окрену ка саветнику – Засад си слободан, можеш да идеш да разрађујеш говор. Не заборави и стране инвеститоре и повећани углед Србије. Потруди се да говор не буде краћи од двадесет и дужи од тридесет минута. Вечерас ћемо написати завршну верзију. Обавезно за крај убаци онај део о томе да ће многи нападати Србију, поготово домаћи плаћеници, али да нећу допустити да Србија падне у њихове руке, јер се будим и одлазим на спавање са Србијом у срцу и мислима.

– Будите без бриге. До вечерас ћу фино дотерати цео говор и допунити га уколико смо нешто пропустили.

– У реду. Само пази шта додајеш, знаш да не волим да лажем свој народ!