– Х…хало, д…докторка, х-х…хитно м…ми је…. потребна нова доза, н…не могу више… Ц-ц…целе ноћи нисам ока склопила, а за то време повраћала сам шест пута.
– Издржала си толико дуго, зар сада да одустанеш? Причали смо о апстиненцијалним кризама, сећаш се? Ана, довољно си јака да победиш себе, издржи.
– Н…не могу, одустајем. Боле ме мишићи као да ме неко е-е…ексерима убада изнова и изнова. Дозираћу умерено, може и са тим да се живи.
– А какав је то живот, Ана? Зашто желиш потпуно да уништиш своју младост? Зар ти све што си досад пропустила није било довољно? Замисли само, очистиш се од те пошасти и живиш живот достојан човека, прави живот, у коме ти расположење не зависи од дозе коју ћеш унети, већ радост видиш у свему око себе.
– О-о…ово је м…мој живот и радићу са њим ш-ш…шта ми је воља!
– Стани, Ана, молим те. Сва та нервоза и бес карактеристични су за фазу у којој се налазиш. Желиш ли да дођеш да попричамо? Бићу у ординацији за пет минута.
– Доста ми је твог теоретисања! Ј…једна доза ће променити све, даће ми потребну снагу. С-с…само још једна и то је то, дефинитивно престајем!
– Тако су многи моји пацијенти говорили. Шта мислиш, колико је њих остало на само једној дози?
– (ту-ту-ту-ту)
– Ана… Ана? Јеси ли ту?

Ана је доживљавала највећу кризу од како је започела скупоцену терапију одвикавања. У тим тренуцима, њена свест била је потпуно помућена, а лице обливено хладним знојем. Након што је спустила слушалицу својој докторки, поново је узела телефон, али не са намером да опет окрене њен број – на уму је имала једино број свог дилера. Руке су јој толико дрхтале, да није била у стању да га укуца, па је бесно бацила слушалицу и почела да ломи све по кући, укључујући и неке врло драге успомене, попут фигуре змаја коју јој је покојни отац донео из Кине. Пала је на под и, лежећи на њему, почела да се увија и гребе по телу и лицу, наносећи себи болне огреботине и ране, из којих је моментално почињала да се излива свежа крв. Након (само)деструктивне фазе, почела је да јеца, а затим бризнула у плач. Сузе као да су неподношљив терет постојања учиниле подношљивијим, па је након неког времена успела да се примири, преставши да уништава све што јој се нашло на путу, на првом месту себе. Лице јој је било ишарано траговима зноја и суза, комбинованим са крвавим браздама. У неком моменту остала је без свести. Када се пробудила, није се сећала ни како је доспела на под, ни откуд крв свуда око ње, ни шта се десило у стану. Све то јој уопште није било важно. Једино је знала да јој треба још само једна доза. Овај пут успешно откуцавши број, позвала је свог дилера.

– А-а…Ана је. Х-х…Хитно ми треба једна доза…
– Мања, већа?
– Мања.
– Налазимо се на старом месту за 20 минута, цена иста.

То старо место био је хаустор једне напуштене зграде, где су обично обављали трансакције у време када је Ана била редовни конзумент. Не потрудивши се да барем мало сакрије оно што је учинила од себе и свог лица, одмах је истрчала из стана, а у непосредној близини уговорене локације нашла се десет минута раније. Време док је чекала да дилер дође деловало јој је као читава вечност. Коначно је стигао.

– Шта ти је са лицем? Ко ти је то урадио? – упита дилер, правећи се да му је стало.
– Пређимо на ствар због које смо овде. – одбруси му дрско Ана.
– У понуди имам пакет за само 500 динара скупљи од твог, а поред 10 гигабајта интернета обухвата бесплатне друштвене мреже у трајању од 20 дана.

Ана му тутну у џеп још 500 динара.

– Може.