Сваки просечан аларм има једну изузетно лошу и, по нас људе, кобну навику – хируршки прецизно зна да одабере моменат за оглашавање онда када је сан најслађи. Тако беше и једне октобарске суботе, која је, барем мени, у тој мери остала упечатљива да реших да јој посветим одређену количину мастила.

Аларм поче тихо и неупадљиво, изводећи ме, најпре, из сна у буновну полусвест, на шта сам одговорио гурањем главе испод јастука, да би, затим, подло и безосећајно како само он то уме, почео да бива све гласнији, на шта сам одговарао најгорим клетвама, псовкама и увредама које се једном аларму упутити могу. Предан и ревносан у свом послу, није престао са звоњавом све док се нисам потпуно пробудио. Након тога, како ред налаже, уследило је уобичајено проклињање живота који ми не дозвољава да, барем једном, одспавам колико ми је воља, газде који ме угњетава, државе која обесмишљава моје постојање и свега онога што ми, иначе, није по вољи, а против чега немам храбрости да устанем. Једина ствар која ме је у тим тренуцима, те суботе, успокојавала, јесте чињеница да обавеза због које мој слатки санак беше прекинут није била претерано захтевна. Требало је само одбацити комшију Тодора до гробља, по обећању које сам му дао претходног дана. Те суботе било је тачно десет година од како је његов најбољи пријатељ, у сарадњи са инфарктом миокарда, пронашао једино избављење од тужних прилика у нашој мајчици Србији (не бацајте камење на писца, ово су Тодорове речи!).

Комша Тодор је, као што се да закључити на основу претходно изреченог, гајио необично велике склоности ка црном хумору. Међутим, то није једина ствар која га је пред околином чинила чудаком. Био је он ризница урнебесних навика, попут оне да је увек носио различите чарапе и јео из наопачке окренутих тањира, што даље значи да није јео супу, свети специјалитет наших бака и мајки, тај лек за све бољке. Такође, био је заклети самотњак, што је, барем нама писцима, донекле прихватљиво, мада је и у томе претеривао. Живео је сам и ретко кад је могао бити виђен у друштву других људи. У тим ситуацијама сам један од њих, углавном, био ја. Вероватно се због своје необично велике симпатије према самоћи никада није женио, што је овдашњим људима, страственим петљачима у туђа посла, дало повода да измишљају различите приче о томе зашто никада није довео неку снашу, како то кажу локални ,,црта-философи“ (,,црта“ – јер им је животни мото ,,газда, дај по једно ‘ладно на црту“; ,,философи“ – јер, разуме се, све знају). Било како било, као неко ко избегава гужву по сваку цену, Тодорова жеља била је да свом пријатељу упали свећу пре него што дођу остали.

Када је аларм одрадио свој део посла, покушах да испуним своју стандарну јутарњу рутину, која се огледа у бесмисленом вишеминутном (некада и вишесатном, ако прилике дозвољавају) седењу на ободу кревета, са главом наслоњеном на шакама. Да се похвалим, током студија постадох прави мајстор у проналажењу равнотежног положаја који омогућава да ми, у случају успављивања, глава не падне, и то само због тога да не бих реметио остале студенте у читаоници, јер би пад оволике главе на сто вероватно произвео звук по својој јачини раван експлозији атомске бомбе. Таман када сам заузео свој патентирани положај, зачу се продорно звоно, уобичајено за куће грађене у доба комунизма, а мој ме положај издаде по први пут у животу, те се нађох у загрљају са браћом црвима који су грицкање мог паркета схватали као свету дужност. Нагло устадох, правећи се да се ништа није десило, и глумећи сталоженост отворих улазна врата, пред којима је стајао комша Тодор, са лицем које је одашиљало чудну мешавину суморности и јутарњег усхићења.

– Добро јутро, комшо! Ја да проверим да ли још спаваш. Требало би ускоро да кренемо.

– Ма, какви, комшо, устао сам ти ја још пре сат и по. Управо заврших са јутарњом гимнастиком. Крећемо за 5-10 минута. Сачекај ме испред или, ако ти више одговара, уђи унутра. Јасно ти је да код мене не треба да се устручаваш.

Знајући да мојих 5-10 минута не одговарају његовим и да често умеју да се протегну и на пола сата, Тодор је извукао једну балконску столицу и завалио се, стрпљиво чекајући да се избавим из стега јутарње конфузије и спремим за полазак. За дивно чудо, заиста сам се брзо спремио, па на рачун те своје брзине добих додатно време за извођење највеће магије на кугли земаљској, а та је магија – покретање мотора љуте машине ,,Југо 45 Корал“. Када сам и то успео, кренусмо ка гробљу, које се налази на другом крају града. Црно-сиво небо решило је да мом трауматичном јутру да свој допринос, па поче да строваљује огромне количине кише на нас.

Путовање ка крајњој дестинацији беше испуњено стандарним преплитањем различитих тема, од променљиве климе, па све до езотерије и метафизике, уз кратке интервале непријатне тишине, тако да у том смислу није било ничега неуобичајеног и за писање занимљивог. Међутим, сву ту обичност прекинуо је призор који угледасмо са неких петстотинак метара од гробља. Прекопута овог јединственог одмаралишта у коме су краљевић и просјак једнаки, беше окупљен велики број људи, махом новинара. На том месту налази се дивља депонија, коју овдашњи народ брижљиво негује и свакодневно одржава и допуњује.

– Вероватно је неко убиство. – рече Тодор.

– Ма, какво убиство, комшо, то је у нашој држави постало толико нормално да нико више и не јавља када неко страда. Убиство, крађа, превара… све је то део наше ,,нове нормалности“. – одговорих му.

Некако пронађох место за паркинг и, након краћег убеђивања, Тодор и ја кренусмо ка гомили, како бисмо задовољили прохтеве сопствене радозналости. Крај депоније затекосмо вреву, узвике, подсмех, комешања и гласове репортера који су извештавали за своје телевизије. Застадосмо крај неких пензионера који су водили изузетно жив разговор.

– Видиш ли како лако човек одлепи! – рече један.

– И то под старе дане! – одговори му саговорник.

Реших да покушам да од њих дознам о чему се ради.

– Извините, шта се то десило? – упитах љубазним гласом.

– Пратиш ли телевизију, мали?! – рече ми један од оних оштрих пензионера, који једва чекају да некоме одрже моралну и животну лекцију.

– И не баш. – одговорих му.

– Вас младе баш ништа не интересује… – упути ми још једну критику, па настави даље – Топић, бивши градоначелник, народни посланик и заменик министра полудео тотално! О томе бруји цео град и извештавају све телевизије.

– Ех, а памтим када је, пре 40 година, основао Странку Незамењивих Србије. Ко би рекао да ће овако завршити! – додаде његов пријатељ.

– У реду, не чуди ме да политичар полуди, чак мислим да се они углавном рађају мало измештени, али зашто је оволика гужва око депоније? Шта се то овде десило? – упитах спреман да примим још једну критику.

– Синоћ је обукао одело, начешљао се, навукао најскупље ципеле које има и изашао из куће, не рекавши никоме куда иде. Како се целе ноћи није вратио, укућани су почели да га траже, а недуго затим је обавештена и милиција. Тек пре пола сата га је неко пронашао и, како ред налаже, прво обавестио новинаре, а затим и милицију. – одговори ми сталоженим тоном онај други, љубазнији господин.

– Где га је пронашао, овде? – наставих са питањима.

– Да, баш овде…

У том тренутку пришла нам је лепушкаста новинарка, прекинувши моју серију питања.

– Можете видети снимак на нашем Јутјуб каналу, дошли смо први на лице места. Погледајте и не заборавите да запратите наш канал. – рече нам.

– Ајде, мали, пали то сокоћало. – рече ми преки господин.

Одмах сам извадио телефон, пронашао репортажу и пустио је.

Рано ујутру, на дивљој депонији недалеко од градског гробља, пронађен је нестали народни првак, бивши градоначелник, републички посланик и заменик министра Топић. На лицу места, као и увек, била је екипа наше телевизије. Оснивача Странке Незамењивих Србије и доајена српске политике пронашао је човек задужен за одржавање гробља, а наша екипа затекла га је како у потпуном растројству хаотично претура по смећу и изговара неке неразумљиве речи. Недуго затим стигла је и полиција, чији су службеници некако успели да га приволе да се склони са депоније и крене са њима. Док су га полицајци спроводили до возила, успели смо да остваримо кратак контакт са њим. Следи ексклузивни снимак.

– Господине Топићу, шта сте то тражили на депонији?

– Како шта сам тражио?! Оно што сам изгубио пре 40 година – образ!

– Можемо ли сада на гробље? – упита ме комша Тодор.