Наш је директор све оно што, по правди космичкој, не би смео да буде: није превртљив, марљив је и одговоран, а према запосленима се односи са поштовањем. Увек први долази на посао, а одлази последњи. За десет година, колико сам запослен у фирми, односно три године, колико радим у његовом кабинету, нисам видео, нити чуо, да се због нечега жали или да избегава изазове са којима се фирма на редовном плану суочава. За све ово време готово никада није изостао са посла, што је огроман успех, имајући у виду са каквим се људским и нељудским материјалом свакодневно суочава.

Наш се директор издваја и у погледу односа према здрављу, живи умерено и активно, због чега никада није имао било каквих здравствених проблема. Међутим, последњих недеља се то променило. Нека опросте они са слабим желуцем, али морам да кажем да се недељама наш надређени жалио на хемороиде. Сваки наредни дан, за њега је био болнији и неподношљивији од претходног. Рачунајући да ће сам да се пожали, да исприча своју ситуацију, уколико то сматра потребним, готово уопште га нисам испитивао о његовом проблему, а ту част преузеле су колеге којима памет дебело каска у односу на језик. Подразумева се, сви они имали су и чудотворан лек за директоров проблем и савет који није тражио ни у наговештајима. Са друге стране, једино што сам га питао је зашто не оде код лекара. Из неког разлога, директор је према лекарима, међу којима је имао пуно пријатеља, осећао некакав отпор, можда страх, те је радије прибегавао народним лековима. Било је заиста тешко посматрати га како беспомоћно грца у боловима, не желећи да се обрати онима који су за такве ситуације школовани. Стање му се све више погоршавало, народна медицина није помагала, а болови су почели да се шире и ка стомаку, па је у једном тренутку затражио од мене да га одвезем код лекара, инсистирајући да о томе никоме ништа не говорим. Разуме се да сам тако нешто прихватио.

По његовом захтеву, сачекали смо да радно време прође како би сви отишли кућама, па смо га, заједно са момком из обезбеђења, пренели до аутомобила. До Ургентног центра сам стигао никад брже, а тамо су већ чекали болничари са носилима, будући да је директор обавестио једног свог пријатеља лекара да долазимо. Ставили смо га на носила, након чега су се болничари ужурбаним корацима запутили ка ординацији на трећем спрату. У међувремену, изгубио је свест, вероватно услед јаких болова.

Директора је примио доктор Перишић, његов добар пријатељ, вољен међу пацијентима, а још вољенији међу медицинским сестрама. Љубазно ме је замолио да сачекам испред, док изврши преглед и испланира даље кораке. Испоставило се да директору нису хемороиди задавали проблем, већ нешто друго! Ипак, како би се утврдило шта је то друго, подвргнут је разноразним прегледима и снимањима. Након неког времена, др Перишић ми је пришао рекавши ми да се ради о неком страном телу и да оно мора бити извађено што пре. Директор је одмах пребачен у операциону салу, а на основу журбе лекара и медицинских техничара схватио сам да ситуација није нимало безазлена. Показало се да ме та претпоставка није преварила. Операција је трајала сатима. Цупкао сам у месту, шетао опустелим ходницима, покушавајући да заокупирам мисли нечим, али ништа није помагало. На крају, како то обично бива, прихватио сам се молитве, најпре се извињавајући Богу што му се дуго нисам обраћао, уз обећање да ћу то чешће чинити.

Прошао је и шести час од како је операција почела. Врата су се отворила. Моја настојања да одобровољим небеске силе прекинуо је звук кломпи који је био све гласнији. Из сале је изашао главни хирург, упутивши се право ка мени.

– Ви сте беше дошли у пратњи пацијената? – упитао ме је.

– Како мислите пацијената? Ја сам довезао једног пацијента, директора фирме у којој радим.

Доктор се на све то гласно насмејао и рекао:

– Признајем, деловало је да је у питању један пацијент, али заправо их је било три. Не брините, Ваш директор је стабилно и биће све боље. Међутим, то не може да се каже за оно двоје извучених из његове задњице, они су у доста тешком стању. Ипак, за озбиљније оцене сачекајмо неколико сати, постоперативни период зна да буде непредвидив.

У том тренутку дошло ми је да премлатим доктора, јер се, у оваквој ситуацији, шали на тако груб и неукусан начин.

– У реду, имали сте тешку операцију, па разумем да је Ваш смисао за хумор мало застранио. Молим Вас да сада на тренутак престанете са шалом и саопштите ми како заиста стоје ствари.

– Није шала. Овакви случајеви се ретко дешавају, досад смо имали само један, јер се људи на високим позицијама углавном навикну на проблем, док у неком тренутку тај осећај не почне да им годи. Ваш надређени изгледа није један од тих људи. Пођите са мном. Иако је ово против протокола, показаћу Вам.

Доктор ме је одвео до шок-собе, где је директор пребачен, рекавши ми да погледам кроз одшкринута врата како бих се уверио у његове речи. Заиста, тамо су, поред осталих пацијената, лежали директор, који је подбочено лежао у некаквој полусвести, затим његов главни саветник Борис Ђуровић и шеф одсека за рад са странкама Валерија Ђурица, две највеће улизице у нашој фирми. Њих су морали вештачки да успавају, јер их је ухватила снажна апститенцијална криза, будући да нису навикли да бораве ван нечије задњице.

У тим тренуцима само ми је једна мисао била на памети: није ни руководиоцима лако…