(Уместо фусноте)

Од нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од рака. Када сам му једном приликом помогао да изађе из собе у болнички ходник, да пуши, поче наш први разговор.

Чуо сам да сте песник – рече ми чим је сео на клупу и запалио цигарету.

Помислио сам, по навици, да избегнем одговор на овакво питање, али сам у истом тренутку и осетио да је то у овом случају бесмислено.

Замолио ме је да напишем песму о њему и његовој болести.

А шта ће ти то, Владимире? – питао сам.

Па тако … Ако останем жив да имам за успомену кад сам болово … А ако не останем...

Шта ако не останеш? – покушао сам да се насмејем, не би ли му на шалу окренуо овакву мисао.

Па тако … Нека остане вама …

Данима ме је Владимир Пурић посматрао из свог кревета у углу. Кад год бих се окренуо на ту страну, у мене су биле уперене његове беоњаче, које су блештале из црног, мршавог лица: очекивао је песму. Тих дана је већ био забаталио и лекове. Нисам га видео ни храну да узима.

Једном смо у ходнику заподели и овакав разговор:

Како си успео, Владимире, да се толико разболиш?

Много сам радио … Косио сам и ноћу …

1.

Моја је болест, изгледа, ипак туга.
Кад тежак болује, тежи је него тег.
Март је и овде сред болничкога круга
У коме копне: црни Владимир и снег.

Он кроз лекара као кроз стакло гледа
И тражи песника, јединог за ког зна.
Он својом раном и туђој рани не да
Да се тишином, ко кором, зацели сва.

Он хоће песму место пилула, капи,
Кад не помаже ништа, ни бог, нити лек.
Он хоће песму – ко кад је песник вапи –
Да му живоме ил мртвом продужи век.

Он хоће песму о томе како пати,
Како га тишти све и цепа му се дроб
И о том како ће једном да се врати
На своју ливаду ко косац или гроб …

2.

(Фрагменти)

О, зар да слушам, како се из тог гласа
Последње жито према мени таласа?

И чујем, са тих усана што се грче,
Како последњи јагањци к мени трче?

*
Зар ће тај црни лик, већ налик сени,
Да лежи тек ко пејзаж према мени?

Зар ћу одсад и те поноћне крике
Да памтим и да претварам у слике?

*
Зар да му измишљам песме и певам оде,
Место да му отворим прозор, додам воде?

3.

Шта то он сакрива сада у својој сети?
Можда неки јули са свилом која лети?

Ил један сумрак, тајан и непознат свима,
Који се загуби и кога још он има?

Али шта ће бити кад не буде и њега,
Владимира, који се ето сећа свега?

Блескаће под сунцем час лемеш, а час виле,
Ал ће онај јули и сумрак да ишчиле…

(Можда већ замишља и какав ће да буде
Тај први дан над њиме кад легне под груде.)

4.

Зар ће све то што он за дана
Прича мени о риби с јаза
Остати ко у месу рана
Или по окну шара мраза?

Зар ће и то, кад он за ноћи
Сетив се у сну коња – рже,
Из мене икад више моћи
Да сперу кише, сунца спрже?

Ја већ по нешто с њиме делим
(И помало се са њим рушим):
Кад ходницима шетам белим
Ја и за њега једну пушим.

Па ко да ће и што је моро
Да копа још и коси, врше,
Пасти на моја плећа скоро,
На моје руке да то сврше,

Већ као да сам му у сени
И стојим пред њим сличан робу.
И кад умре, он ће у мени
Да труне дуже но у гробу …

5.

Има лековитих трава, глина, зрака
И воде која је са њима једнака.

Има и тих који знају до њих стазе,
Тајне, јер по њима прво у сну газе.

И ја сам у једној ноћи на дохвату
Био нечем – налик на реч непознату.

(Као да је било мало у тој речи
И нешто од оног са чиме се лечи.)

Ал се мени није ни у сну сва хтела
Та реч да покаже и да буде цела.

Па када се и сан још примаче јави –
Тражио сам залуд и њен траг у глави.

Тако, ја и сада, ево, ко раније,
Излазим из песме у којој лек није.

6.

(Песма о боловању Владимира Пурића)

Владимир Пурић из Сопота села
Бол болује ево зима цела.

У белој соби црн Владимир лежи.
Гледа: за окном снег последњи снежи.

Све крај њега тоне у белину меку
Само он мисли црну мисо неку.

Онда се сети: месеца у воћу
И себе како коси жито ноћу.

Очима ме питаш, видим, Владимире:
„Да л ће да се коси или да умире?“

Косићеш црни Владимире. Ево
Нисам ти залуд ради лека пево.

Овај (шести) запис сам једнога јутра прочитао Владимиру Пурићу. Дао сам му после тога и рукопис. Ставио га је у коверат и гурнуо у фиоку свог столића. Био је толико узнемирен, а тако слаб, да није успео ни да ми се захвали. Учинио је то, доста касније, када му је поново наишао један од оних тренутака, сада све ређих, у којима је добијао вољу да пуши и поприча.

7.

Већ као да чујем у Сопоту цигански плач:
Лелечу три сина, две кћери, удовица.
Паде ноћ: мир, свитац, звезда. Блесну и совица.
Над Космајем: месец, као ужарени сач.

Сви мисле да те нема, а замаче за стог.
Засја ти у руци коса, па утрну.
Од твога корака ниједна птица не прну.
Наоштрио си косу. (Сад стављаш брус у рог.)

Под месецом се пружило жито као мир.
Велики посо, ал предуго је сад твоје време…

Ево га где и у песми, мртав, носи најтеже бреме:
Замахнуо је косом црни Владимир…

8.

(Варијације)

Ко то у смирај навали
Најлакше тамне тегове
По Космају и Авали
Као да мери брегове?

Ко то са косе литице
Бере у поноћ цветове
Па их дене у китице
Да реси тајне светове?

*

Ако ти жита погазе
Или растуре живице
То можда крче богазе
Неки са оне ивице.

Ако се станеш будити
Од росе усред атара
Немој се чудом чудити
То је зној бивших ратара.

*

Понекад тако стајати
Скривен у сени поноћи
Када зашкрипе вајати
Као да ишту помоћи:

Пуцају греде дебеле
Начете тајном секиром,
А даске криве, небеле,
Одјећу ко под звекиром.

И воња све на амове,
Кожухе, крње рогове,
Славине, коце чамове,
Ланене дреје, стогове.

И шушти слама уморна
И цури зоб из зобнице
И зјапе врата суморна
Ко одшкринуте гробнице.

Све што је икад имало
Живот, до уре удесне,
О није мртво нимало
(Бар неке ноћи чудесне).

*

Огрнут белом тежином
С косиром преко рамена
Краде се косац брежином
Побего испод камена.

Мирише тешка комина
Над селом и над ледином.
Ноћ је ко црна домина
Са белом тачком једином …

9.

Данима се тако у мом духу врти
Владимир између живота и смрти.

Већ сам га видео како мртав бежи
Преко поља, мада ту крај мене лежи.

Ето мога лека: још је жив, а ја му
Копам овим пером пре времена јаму.

10.
Он ипак нестаје, одлази и зима.
Ја се опет враћам вама, песницима
Долазим из туђе смрти, као своје,
У све наше бриге које не постоје.

(Без епилога)

Од мог првог разговора са Владимиром Пурићем, који се збио већ другог или трећег дана по мом уласку у болницу, ја сам скоро заборавио на своји болест и као да сам отпочео да болујем његову. Најтеже ми је у овој, ионако опакој болести, пала она нова компликација везана за песму, јер сам у њој и ја, заиста равноправно, био умешан.

Желео сам да бар њу одстраним, па да тако, макар и привидно, ублажим ову двоструку болест.

Уистини, ово је био и једини случај у мом животу да је неко од мене затражио да му учиним нешто од онога што ја, заправо, једино и знам.

Тако су почели да се редају и ови записи, који у неку руку и не носе баш адекватно име, јер су скоро свој целовити облик, далеко пре записивања, добијали у глави. Записивани су тек касније, обично ноћу, кад би болница заспала, у ходнику где је једино и горела светлост. На овако нешто ме је нагонила околност што сам се даноноћно налазио у заједничкој соби, а нисам поседовао навику да пишем пред другима.

После неколико дана сам осетио да се постепено одвајам од свега онога због чега је ово записивање и почело. Уместо да изађем у сусрет Владимиру, ја сам се враћао поезији, заправо себи.

Истина, ометала ме је и једна чудна околност: никако нисам успевао да се определим за начин на који би песма о боловању Владимира Пурића могла понајбоље да одговори својој намени, то јест њему.

Напокон сам решио да и то сазнам од њега.

Па каква би волео да буде та песма, Владимире? … Онако проста, једноставна? … Као народна? …

Мучио сам се да погодим онакву реч, на коју би Владимир, као блиску, могао да реагује. Поменуо сам и десетерац, чак и гусле.

Међутим, после дужег ћутања, он се сам изрекао:

Па нека, буде онако … ко оно кад је умирао Бранко Радичевић …

По први пут откад се познајемо, као да сам осетио како се овај црни човек у тренутку сасвим осветило изнутра – и како га тек сад заправо видим. Иако је целог живота био земљорадник, тежак, у њему је ево пред крај ипак победио Циганин и луталица, са лаком, виолинском душом.

Тако је настао и крај мојим дилемама о песми.

Неколико дана након оног, када сам му дао рукопис, морао сам да напустим болницу. При поласку сам се распитивао код лекара о Владимировом стању. Сви су ми говорили да су му дани избројани.

Иако станујем недалеко од болнице, коју сам напустио, још нисам свратио до ње да се распитам о крају Владимира Пурића. Не умем ни сам себи да објасним како је дошло до овога. Прошле су већ две године од тада: ево пада и други снег. И ја, пошто још увек немам правих доказа о његовој смрти, ево могу помало и да замишљам како тај снег можда и не завејава један далеки гроб, него се полако осипа по његовој црној коси…