Протеклих месеци, синови и кћери наше чаршије бавили су се и живели искључиво за један судски процес, што због специфичности кривичних дела због којих је вођен, што због окривљеног, о чијој се судбини у том процесу одлучивало. Дешавале су се овде свакакве лудорије, па и гадости, сведочила је наша средина најразличитијим моралним падовима и посрнућима најугледнијих, али ништа није одјекнуло попут ,,случаја Стевановић“, који је недавно добио судски епилог. Иако ми Срби волимо да обављамо ствари без неког посебног реда и плана, усудио бих се да будем дрзак, па ћу нарушити ту свету традицију и почети редом.

Све до краја прошле године, Миладин Стевановић био је најсветлији пример нашег друштва, младић кога су сви волели и који је убрзано достизао висине какве нико од овдашњих људи није успео ни да замисли, а некмоли да им се приближи. За његов напредак, колико год то чудно звучало за средину каква је наша, били су заслужни таленат и рад, а не богати отац, утицајан стриц и други фактори без којих је код нас готово немогуће остварити било какав успех. У сваком дому био је радо виђен гост и саговорник кога су људи радо слушали. Иако му је, с једне стране, пријала пажња коју је од друштва добијао, она му је истовремено била огроман терет, а неретко и сметња која умара и нагони човека да у топлини свог дома конзумира мир. Ипак, успевао је некако да се избори са тим, а навика да се скрива од било чега била му је потпуно страна. Тако је, крајем прошле године, од стране познаника, позван да изађе у наш најпопуларнији ноћни клуб (а најпопуларнији је, вероватно, зато што је једини). Радо је прихватио позив. Иако годинама није практиковао ту врсту излазака, желео је да види шта се то променило у односу на нека ранија времена, када је био део свега тога, и да осети пулс који производе млади, у коју категорију би и даље могао да се сврста.

Описивати појединости са журке било би излишно за главну тему приче. Довољно је рећи да је читава журка била фантастична. Миладин је срео доста својих познаника, упознао нове људе, дружио се, играо, певао – уживао је у сваком тренутку и потпуно му се предавао… Оно због чега сам се, поетски речено, латио пера (а заправо је реч о јефтиној оловци кинеског порекла), десило се након што је журка завршена, када су ствари кренуле потпуно другим током. При изласку из клуба, тек што је искорачио из зграде, непознати људи су га зграбили и почели да га вуку ка улици. Док је успео да се опорави од почетног шока и осврне око себе, већ је седео на задњем седишту храма свих преступника – полицијског возила. Једину информацију коју је добио од полицијских службеника јесте да је нешто ,,дебело згрешио“ и да ће остало да му објасни дежурни тужилац. Уз то, морао је да преда полицајцима свој телефон чим је позвао адвоката. Док су путовали тих неколико минута, Миладин је покушавао да схвати шта је урадио, превртао је цело вече по памети, присећао се, али му на ум није пала нити једна ситуација због које би био ухапшен. Са таквим незнањем стигао је у лоше осветљену канцеларију тужиоца, господина строгог погледа и исфазониране брадице.

– Миладине, претпостављам да знате зашто сте овде? – упитао га је тужилац продорним гласом.

– Заиста не знам, полицајци су ми рекли да ћете ми ту информацију дати Ви.

– Ех, тако сви кажу, нико никад не зна због чега је овде, нити сматра да је на његовој страни некаква кривица, овде долазе све сами живи свеци… – одговорио је тужилац циничним тоном – У реду, то такође спада у мој део посла, упознаћу вас са Вашим непочинствима. Током протекле вечери, учинили сте неколико најтежих кривичних дела.

– Није ваљда да сам убио некога? – узвртио је Миладин цинизмом на цинизам тужиоца, знајући да тако нешто сигурно није учинио, а резигниран начином на који је приведен.

– Занимљив сте Ви човек, Миладине. – рекао је тужилац благо се осмехујући – Но, вратимо се на ствар. Претпостављам да човек Вашег образовања зна да убиство, од пре две године када је донет нови Кривични законик, не спада у најтежа кривична дела.

– Право ми није јача страна, помозите ми, молим Вас… – одвратио је Миладин.

– То ми је јасно. Упознаћу Вас радо, кроз Ваш случај, са новинама у Законику, јер се тичу управо Ваше судбине. Ви сте, Стевановићу, осумњичени да сте учинили неколико кривичних дела, и то: кривично дело из члана 114. Кривичног законика – необјављивање слике или снимка током провода, затим кривично дело из члана 115. Кривичног законика – необјављивање ,,лајва“ током провода, као и кривично дело из члана 116. Кривичног законика – изостанак гласовних порука током провода. Напослетку, учинили сте кривично дело из члана 121. Кривичног законика – негледање у телефон током провода. Овако, неформално, могу да Вам понудим да признате кривицу, која је несумњиво на Вашој страни, и да закључимо Споразум о признању кривице, којим бисте се извукли са само пет година затвора и новчаном казном у износу од 50.000,00 динара. Напомињем Вам да за све ово за шта сте осумњичени можете добити казну затвора која се записује двема цифрама, уз знатно већу новчану казну. О, ево и Вашег адвоката. Он ће Вам подробније разјаснити Вашу ситуацију. Можете обавити поверљив разговор у ходнику. Размислите добро и предочите му све што сам Вам рекао, па се видимо.

Миладину је читава ситуација била гротескна. Осећао се попут лика из Кафкиног ,,Процеса“, све време надајући се да ће се у неком моменту пробудити или да ће му неко рећи да је све ово само грозна шала. Али, на његову жалост, ситуација је била и више него реална и озбиљна.

– Слушај, Миладине – почео је адвокат, иначе његов школски друг – осумњичен си за изузетно тешка кривична дела. Та дела увезена су код нас пре две године, по узору на најразвијеније државе запада. Свидело ти се то или не, ми смо учинили тај цивилизацијски искорак.

– Ово су ,,изузетно тешка кривична дела“? Цивилизацијски искорак? А убиство, а силовање? Како је уопште могуће да сам тиме што сам читаве вечери био мисаоно, психички и физички присутан на једном месту, што нисам живео за имагинарне пријатеље и пратиоце са интернета, већ сам комуницирао са присутнима у клубу, опипљивим људима, учинио кривична дела? И то ,,изузетно тешка“?! А замисли ово, тужилац ми је упутио великодушну понуду. Каже да  ћу у случају да признам кривицу, моћи да се извучем са само пет година затвора и новчаном казном чију висину нисам ни запамтио. Замисли, САМО пет година!

– По новом закону је тако. И даље су дела попут убиства и силовања најтежа, али моја је нека процена да ће их у будућности дела која си ти учинио заменити. Лаж ти је, брате, данас битнија од људског живота и достојанства. Мораш да избацујеш слике, ,,сторије“, да шаљеш гласовне поруке, да приказујеш како је твој живот савршен или, боље речено, савршено узбудљив. Него, саслушај ме. У полицији су детаљно прегледали твој телефон и твоје друштвене мреже. Кривица је несумњиво на твојој страни. Мој ти је братски савет да прихватиш понуђено. Уколико се будеш добро понашао у затвору, изаћи ћеш након 2/3 издржане казне, на шта имаш право. У случају да уђемо у поступак, са твојом ситуацијом и доказима који су против тебе, могуће је да те судија осуди на двоцифрену казну затвора, а ту су и новчана казна и баснословни трошкови поступка.

– Не долази у обзир! Нисам крив и то ћу доказати, а ово не могу бити кривична дела! – загрмео је приведени младић.

Миладин никако није успевао да схвати да су наступила друга времена, као и да не може против онога што је законом регулисано, да не може да буде ослобођен тиме што ће тврдити да кривична дела која су законом прописана нису кривична дела. Ипак, није желео да послуша свог пријатеља и ствар је отишла на суд, где је Миладин, на један идеалистички начин, говорећи о погубности нових кривичних дела по друштво, покушавао да их дисквалификује и, практично, измени закон. Његов проблем био је што није успевао да схвати да судија суди по закону, какав год да је, а не по социолошко-философској критици друштвених феномена, коју излажу окривљени. Са друге стране, тужилачка страна је била строго практична и прагматична. На својој страни имала је све: извештаје, вештачења мобилног телефона и, што је најбитније, сведоке. На главном претресу пред судом, долазили су сви они са којима се окривљени дружио те ноћи и сви су давали исказе који иду у прилог његовој кривици, наводећи да им је отпочетка било чудно што уопште не гледа у телефон. Неки су чак наводили да им је криво што су се дружили са таквим ,,злочинцем“. Миладина су одбацили чак и најближи пријатељи.

Читав процес добио је свој епилог пре неколико дана, а он је, по Миладина, био катастрофалан: осуђен је на 12 година затвора, на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, уз трошкове поступка који вишеструко премашују износ новчане казне. Поред тога, бацио је љагу на своје име, на углед својих родитеља, а својим сагрешењима осудио је и своје потомство, уколико га буде имао. Затвор који је добио је страшна ствар, али је још страшнија друштвена осуда и, највероватније, доживотна одбаченост. А само је требало да живи лажно…