Крајем 2021. године, у издању Катене Мунди, објављена је књига Растка Ломпара о можда и најконтроверзнијој личности међуратног периода, а посебно Другог светског рата у Југославији – Димитрију Љотићу.

Проблем са готово свим досадашњим радовима на ову тему јесте што аутори нису успевали да се ослободе идеологије и духа времена у коме су живели, па је тако Љотић приказиван као највећи издајник, злочинац, али и као живи светац и ,,политичар с крстом“, у зависности од тога ком идеолошком миљеу припада онај ко о њему говори или пише. Да би се надишла таква вишедеценијска атмосфера, те створила иоле објективна слика, потребан је хладан, разумски приступ, са што мање идеолошких примеса. Књига Растка Ломпара је, чини се, први корак ка успостављању једног таквог приступа,

Начин на који је овај млади историчар пришао теми одступа и одскаче од скоро свега што је до данас објављивано, а тиче се изучавања живота и дела оснивача ЈНП Збор. На нешто више од 350 страница текста, аутор је покушао да изврши демистификацију Љотићевог лика и дела, да прикаже његов живот и однос према политици, религији и цркви, на основу познатих извора, али и непознате архивске грађе, попут оне из Фонда БИА Архива Србије, Бундесархива, Централног евангеличког архива и Политичког архива Министарства спољних послова Немачке. У овој књизи, разбијени су многи митови о Димитрију Љотићу, који су формирани како од стране његових поштовалаца, тако и од стране његових противника, па тако сазнајемо у којој је мери Љотић био близак СПЦ, са посебним нагласком на однос са владиком Николајем, да ли је заиста био православан у мери у којој то покушавају да прикажу његове апологете, колика је била његова улога и реална моћ у окупираној Србији и много тога другог. Као што се види, посебан акценат стављен је на његов однос према религији и верским заједницама у Краљевини Југославији, на шта указује и поднаслов књиге (,,Збор, хришћанство и верске заједнице 1935-1945″).

О циљу ове студије аутор се изјаснио у предговору: ,,Циљ нашег приступа јесте да пре свега укаже на вишеслојност ове теме, али и на контрадикторности са којима се сусрећемо док се њоме бавимо. Иако је он у извесном смислу ,,ревизионистички“, односно усмерен на промену постојеће слике о Димитрију Љотићу, намера нам није историјска ,,рехабилитација“ Љотића и Збора и афирмација његове политичке мисли или политичког деловања. Напротив, ова студија у себи садржи и низ оцена које делегетимишу напоре Љотићевих апологета“.

Главни садржај књиге подељен је на два дела, не рачунајући увод и закључак. У уводу, аутор пише о развоју Југословенског народног покрета Збор и врши преглед различитих теорија фашизма, што је посебно значајно за одговор на питање да ли је Збор био фашистички покрет, а Љотић фашиста. У првом делу, акценат је на идеологији Димитрија Љотића, на теоријским поставкама које је истицао и које су на њега утицале, а нарочито на његов однос према религији, капитализму, демократији, комунизму и, најшкакљивије, према Јеврејима. Други део посвећен је пракси, Љотићевим релацијама са хришћанским црквама у Југославији пре и током окупације, стању на терену и односима између високих представника СПЦ и Југословенског народног покрета Збор.  

У више наврата наводио сам да савршена књига не постоји, а поготово је то случај када је у питању штиво из области историје. Иако то важи и за књигу која је тема овог приказа, намерно нећу наводити мањкавости које сам уочио (што је, свакако, питање мог субјективног доживљаја књиге, а не објективног стања), јер сматрам великом храброшћу објављивање овакве студије у идеолошки обојеној средини, где се све посматра страствено и неразумски. Јасно је да ће на садржину књиге замерке имати како критичари Димитрија Љотића, тако и његови поштоваоци, што је добар знак. Такође, овај рад представља прилику да се отвори јавна и научна расправа у погледу ,,шкакљивих“ тема наше прошлости, са мање субјективности и пристрасности. Без икакве сумње, вреди прочитати Ломпарову књигу, поготово ако сте љубитељ националне историје.