У својој књизи ,,Освајање среће“, британски философ Бертранд Расел анализира зашто су људи срећни или несрећни и шта је оно што раздваја несрећног од срећног човека (више о књизи можете прочитати овде).

Налетевши на једну ставку, коју Расел наводи као велику препреку на човековом путу ка срећи, застао сам, бацио се у размишљање и повезао прочитано са оним што видим око себе, али и у себи. Схватио сам да је реч о нечему што у највећој мери спречава човека данашњице да осети срећу. Ради се о претераном интересовању за самога себе, односно о размишљању о својим, како то Расел каже, гресима, лудостима и слабостима. Такво самопонирање и интроспекција имају своју добру и лошу страну, а оно што одређује која ће од њих превагнути, јесте, као и за све у животу, правилно одређена мера. У наставку текста ћемо размотрити оба пута, а на појединцу је да се препозна и определи.

ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА САМОГА СЕБЕ КАО ЛЕК

Завиривање у себе и самопреиспитивање нужни су услови сваког духовног, психичког и интелектуалног напретка, сваке темељите и позитивне промене. Као што квалитетан мајстор, пре него што почне да поправља уступљену му ствар, најпре пажљиво испитује целину и тражи конкретан квар, исто тако, појединац, позван да буде свој мајстор, испитује своје кварове, па тек онда, служећи се најразличитијим методама, покушава да исте санира. Како то да учини без интересовања за себе? Немогуће је!

На путу ка достизању целовитости, од непроцењивог је значаја склањање од непрестане буке и јурњаве у самоћу која, уколико је на прави начин доживљена, оплемењује и обогаћује човеково биће. Парче самоће, схваћено и доживљено у оплемењивачком смислу, омогућава обилажење читаве унутрашње куће, завиривање у сваку просторију, сваки кутак, све до оних најмрачнијих просторија које жуде за светлошћу – у тим просторијама, када се осветле, проналази се благо. Након тога, пожељно је вратити се ,,у свет“, са новим даровима примљеним у самоћи, и ненаметљиво и неприметно их понудити онима који их још не поседују. Пекић саветује да све што у самоћи код себе препознамо и створимо вреди једино ако то вратимо у стварност, другим људима, свету, космосу. Заједничко за човека који живи искључиво у самоћи и самопонирању и човека који живи једино у свету, без интересовања за себе, јесте то што живе недовршен, неуцеловљен, полу-живот. Дакле, интересовање за самога себе свој смисао испуњава једино у комбинацији са интересовањем за спољашност.

КАДА ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА САМОГА СЕБЕ ПОСТАЈЕ ПОГУБНО?

Савремено доба познаје један култ одређен фразом ,,рад на себи“. Рад на себи, оивичен наводницима, одраз је егоистичних стремљења данашњег човека. Занимљиво би било поставити питање да ли је тај феномен ојачао егоизам код човека или је заправо човеков појачан егоизам створио феномен ,,рада на себи“, али то је тема неке друге расправе, неког другог текста.

Које су одлике поборника ,,рада на себи“? Овакав човек је непрестано усмерен ка себи, он све ради зарад себе, у свему види себе и непрестано врши себеанализу. У разговору са људима, стално размишља како изгледа, како је нешто рекао и шта би могао следеће да каже, а да испадне паметан и мудар. Човек непрестано окренут ка себи неспособан је да воли и да се посвети другоме, да га саслуша и подели са њим срећу или бол, да води осмишљен и плодотворан разговор, јер је своје срце и своје време у тој мери испунио собом да за друге не постоји ни минимум простора. Следствено томе, он живи у непрестаној самоћи, колико год био окружен људима. Његова омиљена секција на друштвеним мрежама су клипови и објаве вајних учитеља живота, а књиге које најчешће чита су оне из области популарне психологије, у којима, опет, разни стручњаци за живот пружају читаоцима рецепте за срећу и успех – наравно, уз гаранцију брзих резултата. Он у свему види своје проблеме и своја преимућства. Са стране гледано, често делује узвишено, па и супериорно, али је његова супериорност у тој мери нестабилна да је може срушити и поветарац. Жртва овакве философије живота ће помоћи другоме, али зато што је негде чула да ће и њој бити боље на тај начин.

Насупрот лековитом интересовању за себе, описаном у претходном одељку, које је, такође, рад на себи, али ненаметљив, тих и несебичан, овај ,,рад на себи“ је егоистичан, бучан и нападан. Бука и нападност описаног стила живота састоје се у непрестаној тежњи носиоца тог стила да покаже како он ,,ради на себи“, како је ,,продуховљен и узвишен“. Он је од свега тога начинио култ и више од било чега другог воли да његова верност култу буде примећена од стране других људи, што најочигледнији показатељ његове порозности.   

ЗАКЉУЧАК

У претходним одељцима наведена је јасна разлика између два типа интересовања за себе, при чему је први лековит и води целовитости, док је други отрован, штетан и погубан. Пракса несумњиво показује да људи више воле отров, јер се пакује у примамљивијим бочицама и рекламира на шаренији и забавнији начин. Ипак, отров ће увек бити отров, како год га паковали и представљали, и зато га се треба клонити.