Шта је зрела личност? На ово тешко и деликатно питање, о коме се данас расправља на светским конгресима психотерапеута и духовника, психолога и психијатара, покушаћу да одговорим само у грубим потезима, предлажући неке психолозима познате критеријуме зрелости из којих треба онда извлачити привремене закључке о разликама, а чини ми се, и сличностима ових критеријума, психолошке и духовне природе.

Констатација Сигмунда Фројда да је личност здрава и зрела ако може да ради и воли, недовољна је. Морамо одмах рећи да идеално интегрисане или зреле личности нема. Постоје само различити ступњеви зрелости који се приближавају идеално интегрисаној личности. Људско сазревање траје читавог века. Као што можемо наћи људе са 20 година већ зреле, исто тако можемо наћи људе са 30, 40, 50 и више година који тек постају зрели, или, нажалост остају до краја живота незрели. Када се говори о сазревању у каснијим годинама, не треба овај процес оцењивати негативно. Сви људи, заиста, имају прилике да сазревају у току целог живота; ово тврђење поклапа се са појмом ,,индивидуационог процеса“ код Карла Густава Јунга. У процесу сазревања први тон даје породица: дете се рађа са ,,праповерењем“ (срећан израз који је употребио велики психолог ХХ века, Ерик Ериксон) у свога непосредног одгајивача, то је обично мајка, али онда и отац, јер се у новије време и отац све чешће придружује мајци у раном васпитању детета.

У процес сазревања улази и сазревање у току живота, јер је то процес који траје целог живота. Не треба заборавити да и зреле личности доживљавају разне кризе, ни оне нису стално ведре и јаке; кризе, падови, својствени су и њима. Не треба прецењивати због тога ни тзв. зрелу личност. Зрела личност, међутим, другачије дочекује кризе, за разлику од незреле. У зрелој личности постоји релативно усклађен однос рационалног и ирационалног; у незреле личности, поготово емотивно незреле, преовлађује ирационално, па своје кризе она не решава добро, него се једна криза надовезује на другу, и тако добијамо читав ланац неразрешених криза које се гомилају, док године пролазе. Тада говоримо о неуротичној личности.

Изложио бих сада критеријуме зреле личности онако како их је предложио савремени амерички психолог, Абрахам Маслов, јер ми се чини на основу мога искуства из психотерапеутске праксе, да највише одговарају стварности савременог човека. Маслов је користио десет критеријума које ћу овде навести и на њима се краће или дуже задржати.

1.Религиозно осећање у човеку у које спадају питања: одакле смо, куда идемо, зашто живимо. Ова питања, према Карлу Густаву Јунгу, човек поставља из свог колективно несвесног, из архетипа homo religiosusa. Да ли је човек, када поставља оваква ,,вечита» питања свестан да је религиозан, друго је питање.

2. Социјално осећање, као вид саосећања, као способност човека за љубав која није наметљива. Незреле личности су често наметљиве, склоне критиковању других људи, стално су незадовољне и увек лако повредљиве, љубоморне су и завидљиве. Сви људи, додуше, носе дубоко у себи и љубомору и завидљивост; питање је колико им времена треба да их препознају. Први корак је, дакле, препознати да смо љубоморни и завидљиви; други, моћи прихватити добронамерну критику и трећи, борити се против ових мана, што је и најтеже.

3. Успешно опажање стварности. У посматрању стварности морамо умерити субјективни чинилац, односно стварност посматрати не сувише субјективно.

4. Прихватање себе и других. Друге људе можемо прихватити једино ако себе познајемо и прихватамо. Упознавању себе, међутим, никад нема краја. Ако би неко рекао да познаје себе, морао би рећи и следеће: Знам шта могу, знам шта треба, и знам шта не могу да радим. Била би ово и добра дефиниција зреле личности. Заблуда о познавању себе представља неку врсту човекове охолости и припада човеку као таквом; тиме се слаби човек брани од доживотног непознавања самог себе. Отуд свети Исак Сирин каже нешто узбудљиво: ,,Онај који је видео себе, виши је од оног ко васкрсава из мртвих“. Неки психолози мисле да човек носи у себи три лика: 1) онај који стварно има, 2) онај који мисли да има и 3) онај који други мисле да има. Сва три лика или карактера стоје у сталној међусобној игри.

5. Спонтаност је врло драгоцена особина људи. Спонтан може бити само једноставан и природан човек, без обзира на степен образовања.

6. Усредсређивање на проблем, значи способност за концентрацију, пажњу, као и способност бављења једним проблемом и поред свих сметњи.

7. Независност од културе и средине треба схватити условно. Човек је део културе и средине у којој живи, али истински зрела личност способна је да се одвоји од рђаве средине и сумњиве културе. Потребно је разликовати идоле дана и цивилизације које она носи у себи, од стварних вредности које носимо. Сетимо се Ериха Фрома, који је рекао да је ХХ век идолопоклонички!
У независност спада још, потреба човека за укорењеношћу (да мора знати одакле долази), за оријентацијом, припадањем и идентитетом. Потреба за оријентацијом, припадањем и идентитетом представља збир општих и особених знакова карактеристичних за једну личност по којима се оно разликује од осталих особа и по којима се сигурно може препознати. Идентитет је у зависности од зрелости, и питање је колико га људи стекну у току живота.

8. Демографска структура карактера. А. Маслов сматра да је човек зрео онда када има поштовање према људима исте, али и различите етничке и религиозне припадности, према било којој индивидуи. Што више познајемо себе и своју веру у изгледу смо да толеришемо и друге! То је врло осетљиво питање које не искључује разлике, на пример између православља или које друге хришћанске конфесије. Никако није случајно где смо рођени, и то уочавање разлике не треба да буде нетолерантно.

9. Смисао за хумор је важан критеријум зреле личности. Треба разликовати шалу од комике и хумора. У самом хумору откривамо доста нијанси (добронамеран, саркастичан, ироничан хумор). Исто то вреди и за смех, при чему разликујемо ко нас је и како насмејао. Неко нас је насмејао саркастично или, пак, тако добронамерно да смо после тога смеха осетили не само психичко, већ и физичко олакшање. Само људи који себе добро познају и имају увид у себе поседују здрав хумор, често хумор и на свој рачун. Незрелој личности недостаје хумор.

10. Креативност је критеријум који се најтеже постиже, али креативност је најлепши чинилац зреле личности. Сваки човек носи у себи креативност, што значи стављање свог печата на оно што ради, говори и мисли. Свеједно да ли је то обућар који прави ципеле по мери и даје им лични печат, или је то писац, или човек било кога другог позива.

Наведимо сада критеријум зреле личности према савремено духовно оријентисаним прихолозима и психијатрима:

1. Способност човека да воли и неког другог а не само себе самог. Људи се много мање воле него што изгледа, или се воле на болестан начин. То су тзв. нарцистичке личности које ако воле другога човека воле га онаквог какав би желели да буде тај човек, или каквог би желели у себи да имају. Постоје три степена нарцизма: 1) волим себе какав сам био, 2) волим себе какав бих желео бити и 3) волим себе какав јесам. Способност човека да воли односи се и на поштовање других људи.

2. Способност контролисања својих нагона и импулса. Ми морамо знати управљати сексуалним и агресивним нагонима и импулсима. Умерена агресивност без реакције беса и мржње, али и без претеране бојажљивости, мерила су зреле особе. Незрела личност ћудљива је као дете. Не треба заборавити да су страшљиви људи по правилу и агресивни.

3. Способност подношења непријатности, бола и патње. Дете, али и одрасли човек нису лишени тежње ка сталном задовољству; но, одрасла и зрела личност мора бити спремна на непријатности, бол и патњу.

4. Поседовање зреле а не инфантилне савести. Незрела савест заснована је на претњама, страху, осећању кривице, према околини односи се садистички или мазохистички. Зрела личнсот правилно рукује својим моралним и нагонским захтевима. Њена савест толерантна је и према нагонским захтевима, у граници нормалног.
Када је реч о поседовању зреле, а не инфантилне савести, долазимо до питања о развоју савести у човеку и противуречних ставова у вези са овим развојем. За наше даље дилеме биће довољно ако подсетимо на Пијажеова истраживања моралних судова код деце. Он је дошао до закључка да дете до седме године живота заступа апсолутно ауторитативну, хетерономну етику, повезану са егоцентричним ставом према околини, у којој етици несумњиво препознајемо интројицирану слику родитеља, дакле, Фројдово над-ја. Од седме године, међутим, развија се у детету постепено врста моралних судова другог порекла. У развоју дете даље напредује од хетерономне ка аутономној моралности. Борба ова два типа савести међусобно и њен исход чине суштину индивидуалног развоја сваког човека, што на крају обезбеђује постанак истинске личности. Једном речи, савест-мораш, стање хетерономне савести, која означава стање савести развојног доба, замењује се савешћу-треба, који је завршни ступањ и циљ одгоја савести.

5. Присутност дивљења, чуђења и страхопоштовања, првенствено се односе на доживљај дивљења, чуђења и страхопоштовања према Творцу и створеном. За дете је карактеристично да се диви, чуди и страхопоштује. Ту особину у себи не треба да потискујемо, већ треба да је подржавамо. Нема великог уметника који нема нечег дечјег у себи.

6. Способност независности је сигурно круна зреле личности. Чоевк који је независан од околине, а ипак припада околини, независан од прејаке савести, независан од нагона, а ипак их је свестан, користећи њихову енергију, зависан је само од Бога. Овакав човек је способан да овлада патњом, кривицом и смрћу.

Одломак из књиге ,,Индивидуација и/или обожење“ (Partenon, Ars Libri, 2017)