СВЕТОГОРСКИ МОЛИТВЕНИ ДНЕВНИЦИ — Старци Теодосије и Никодим | Препорука за читање #18

Погружено и смирено прелази са чворића на чворић бројанице, док у себи или наглас изговара молитву, искајући спасење најпре за цео свет, а тек на крају и за себе самог. Његова усмереност пажње на молитву је непоколебљива, он је раскрстио са жудњама човека-цивилизације, са његовом неутољивом жеђи за гомилањем материјалног и статусног. Тако би, укратко, просечном човеку са стране деловао један светогорски, па и сваки други православни монах, посебно ако се није сусретао са духовном литературом о невидљивој борби, о попришту различитих сила. Заиста, монашке жртве, самоодрицање, и достигнуте духовне висине, у најмању руку, заслужују дивљење, али пре свега захвалност. Ипак, да ли су заиста монашко срце и ум тако смирени и спокојни, као што делује споља? Одговор на то питање даје нам књига Светогорски молитвени дневници стараца Теодосија и Никодима Каруљских.

Каруља је симбол светогорске пустиње, то је она литица са многобројних фотографија, на којој се налазе тешко приступачне испоснице, у којима се подвизавају монаси по најстрожим правилима. Њихове молитве никада не престају да држе овај свет, а сузе да спирају нагомилану духовну прљавштину у чијем настајању сви заједно учествујемо. Они читав свој живот посвећују умно-срдачној молитви, најсавршенијом и уједно најтежом од свих: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.”

ИЗ ЖИТИЈА СТАРАЦА ТЕОДОСИЈА И НИКОДИМА

Старац Теодосије (свет.име: Василије Харитонов) рођен је 1868. године у Саратовској губернији у Русији. Још као дете био је окренут православној вери, због чега је привлачио пажњу остале деце, али и старијих рођака и суседа, које је учио текстовима молитава, подвижиштву и врлини. На неки начин, он је био њихов учитељ. Касније завршава најпре Вологодску богословију, и то као најбољи ученик у генерацији, а затим и Казанску Духовну академију, на којој је дипломирао 1894. године са звањем магистра богословља. Тамо је замонашен у малу схиму, добивши име Теофан, у част Теофана Затворника, о коме је писао у свом магистарском раду. Након што је неколико година радио на дужности надзорника у Симферопољској богословији, а потом инспектора Вологодске богословије, отишао је на Свету Гору, будући да га је, како је сам рекао, пустињски подвиг привлачио више од професорске каријере. За првих неколико година, тада млади монах Теофан променио је више стараца код којих је био на послушању, а покушао је и да живи у полуопштежићу са још тројицом монаха, да би на крају одлучио да живи самостално, ,,по савету”, односно да молитвено тихује у усамљености и подвизава се колико може, а да се све време поверава и тражи савете од искусних духовних стараца. Неколико година проводи на капсали (грч. ,,пожариште”), а затим од стране јеросхимонаха Игњатија бива замонашен у велику схиму и добија име Теодосије, у част Теодосија Печерског. Године 1914, старац Теодосије се настањује на Каруљи, у пећинској колиби подигнутој на стрмој литици изнад мора, у којој је остао 23 године, до краја овоземаљског живота.

Старац Никодим рођен је у Русији, око 1884. године. Био је ученик старца Теодосија, у односу на кога је имао скромно светско образовање, али је био изузетан познавалац светоотачке литературе. Умно-срдачна молитва почела је рано да га привлачи, па је њоме почео да се бави пре Првог светског рата, када је прочитао Добротољубље и Казивања једног боготражитеља. Занимљиво је да у то време, старац Никодим још није био монах. За време рата, служио је у руском експедиционом корпусу у Француској, а након преврата у Русији, решио је да прими монаштво и настани се на Светој Гори, где је, на месту ,,Круљица”, 1920. године замонашен са именом Никанор. У почетку је обављао послушања у башти, а у гостопримници, да би у паузама између послова читао аскетске књиге епискога Игњатија Брјанчанинова, Теофана Затворника, Добротољубље и друга светоотачка дела. Желећи да се више посвети тиховању и молитви, добија благослов игумана манастира Светог Пантелејмона, оца Мисаила, и сели се у пустињу истог манастира, недалеко од ,,Круљице”, где је имао своју колибу у којој се подвизавао, силазећи у скитску цркву на бденије и Литургију, након чега би се монаси разилазили и враћали својим келијама и тиховању. По савету знаменитог старца Силуана, 1929. године одлази на Каруљу, код старца Теодосија, који је био познат по својој строгости. Од стране старца Теодосија замонашен је две године касније у велику схиму, са именом Никодим. Старац Никодим упокојио се 1984. године, у својој стотој години живота, а последњих двадесетак година живота у току Великог поста 40 дана није узимао никакву храну.

МОЛИТВЕНИ ДНЕВНИЦИ

Све ово био би само увод, упознавање са старцима Теодосијем и Никодимом, као и животом на Светој Гори. Главна тема су њихови молитвени дневници. О чему је реч? Монашки молитвени дневници се не пишу ради објављивања, већ ради провере, самоиспитивања, па и упоређивања. Неписано је правило православног монаштва, поготово пустињачког, да сваки монах има свог старца, духовног учитеља, са којим ће заједно пролазити кроз путеве духовног узношења и коме ће поверавати сва своја искушења, а све то како не би скренуо са пута. У свему томе од велике помоћи је писање молитвених дневника. Још је већи значај оваквих записа када монах нема старца, духовног оца, коме би се поверавао, па би на овај начин пратио своју борбу, и то најчешће читањем дневника другим монасима, који би исто то чинили, на тај начин поредивши своје борбе, посртања, падове, уз међусобно саветовање. Овакви дневници углавном не остају сачувани, али имамо ту срећу да су дневници о. Теодосија и о. Никодима некако опстали.

У ЧЕМУ ЈЕ ЗНАЧАЈ ОВАКВЕ ЛИТЕРАТУРЕ ЗА МИРЈАНЕ И ,,ОБИЧНЕ ЧИТАОЦЕ”?

У овом делу заправо одговарамо на први пасус мог приказа, који сведен на једно, већ постављено питање гласи: да ли су заиста монашко срце и ум тако смирени и спокојни, као што делује споља? Но, кренимо редом.

Читањем молитвених дневника, упознајемо се са монашким животом, и то оним најзахтевнијим — пустињачким, као и са начинима борбе и стањима ових духовних горостаса, али и са њиховим карактером и духом. Они, у својој ненаметљивости и скромности, у потпуности живе у складу са оном новозаветном: Тако ће бити последњи први и први последњи; јер је много званих а мало изабраних. Старац Никодим у својој деведесетосмој години, након деценија и деценија упражњавања умно-срдачне молитве, говори посетиоцима: ,,Шта сам вас научио? Ако сам вам дао какву поуку, боље је да то још проверите, можда сам погреио… Па ја и сам још учим.” А ми се погордимо након неколико месеци обављања одређеног посла.

Уз све то — ево одговора на двапут постављено питање — сазнајемо да се и такви горостаси боре са истим оним искушењима срца и ума, са којим се боримо и ми (не)добровољни становници света и чеда цивилизације. Чак су искушења и духовни напади на њих много интензивнији и јачи. Студент ропће зато што му лутају мисли током учења, што не може да се усредсреди на учење градива, књижевник зато што не може да се усредсреди на писање, а читалац зато што не може да прочита једну страницу књиге, а да му мисли не одлутају. Погледајте шта, 15. септембра 1937, године, записује старац Никодим, након више од две деценије бављења молитвом: ,,Али авај мени, јер сам обузет лењошћу и самосажаљевањем. Зато та молитва остаје само намера. Ретко успевам да се помолим како хоћу, а врло често осећам хладноћу духа, безосећајност, неосетљивост срца и расејаност ума. Срце је као камени зид. Покушај да га пробијеш — то не полази за руком одмах, а ти немаш воље да се дуже потрудиш. Време пак тече и савест не престаје да опомиње”, а потом, дан касније наводи како се све време се борио са расејавањем помисли и страственошћу срца.

Шта је савет о. Теодосија и о. Никодима по питању помисли? — Третирати их као да нису наше, већ долазе са стране! У једном делу дневника, опростићете ми што нисам сигуран да ли о. Теодосија или о. Никодима, записана је формула за настанак страсти. У првој фази, човеку надолазе помисли, које он може да одбије (што је најтеже), игнорише их или разговара са њима. У случају да се определи за трећу, најпогубнију могућност, помисли ће се све више разгранавати и обузимати човеково срце и ум, док се, на крају, не преобрази у страст. Тако настају блуд, завист, мржња и остале пошасти које нас урушавају.

На овај начин, загребали смо мало испод површине духовне борбе, а за додатно продубљивање теме и јачање духа, топло препоручујем читање Светогорских молитвених дневника стараца Теодосија и Никодима.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s