ШТА ТРЕБА У СЕБИ МЕЊАТИ? – Владета Јеротић | Препорука за читање #17

Ове године је, у издању издавачке куће Ars libri, изашла књига покојног академика Владете Јеротића привлачног назива – Шта треба у себи мењати? Обично на почетку приказа напишем коју реч о аутору или макар поставим линк који води до странице на којој стоје значајнији биографски подаци, али то сада нећу учинити, јер сматрам да је професор Јеротић добро познат свим читаоцима.

Књига Шта треба у себи мењати? подељена је на три целине: 1) психологија и психотерапија човека; 2) психологија и психотерапија народа; 3) Божја воља – човекова воља.

ПСИХОЛОГИЈА И ПСИХОТЕРАПИЈА ЧОВЕКА

У првој трећини, Јеротић пише о, пре свега, психичким борбама које води и дилемама које покушава да разреши свака свесна и савесна индивидуа, пењући се лествицом, не би ли достигла Савршенство. Достићи Савршенство није могуће, али је зато могуће приближити Му се, што и јесте човеков главни задатак.

Прву целину аутор започиње промишљањем о радозналости. Ми смо углавном окренути начину на који човек даје одговоре, то је нит на коју се хватамо при процени, а заправо се о њему више може сазнати на основу питања која поставља. Природно је да човек до краја живота, попут детета, буде радознао. Међутим, код многих се та радозналост веома рано губи. Неке узроке гушења и губљења радозналости наводи нам и Јеротић, што остављам потенцијалним читаоцима на разматрање.

Управо у првој целини налази се и поглавље по коме је читава књига добила назив. Дакле, шта треба мењати? Свест! Последњих година, па и деценија, политичари, попут неке мантре, понављају речи да треба мењати свест народа. Овде се не ради о таквим, политикантским баљезгаријама, углавном изреченим у сврху разних издајстава. Јеротић говори о непрестаном духовном узрастању и ширењу свести, што је промена која нам је потребна. Ипак, за тако нешто потребни су велика храброст и бројна (само)одрицања, чему је посвећено читаво поглавље. Због тога што човек често не може да смогне снаге да се упути на трновити пут духовног напретка, он вештачки бежи из свести у несвесно (природни пут је сан), а та вештачка бекства била би, на пример, алкохолизам, наркоманија, ступање у сексуалне односе без истинске повезаности са сексуалним партнером. ВЈ нам поручује да бекство од свести у основи означава бекство од одговорности. Читава целина Психологија и психотерапија човека заправо нам говори о томе зашто је битно престати са бекством од одговорности и како ступити у духовну борбу. Као центар те борбе, полазну тачку, аутор поставља православље, као вечну младост човека и човечанства, јер позива све људе на сталну обнову свог бића.

ПСИХОЛОГИЈА И ПСИХОТЕРАПИЈА НАРОДА

У другој целини, проф. Јеротић прелази са индивидуалног, на колективно поље – на српски народ, са нагласком на његове хришћанске елементе. Руски религиозни мислилац, Иван Иљин, када пише о патриотизму, говори да се прави патриота дичи својом традицијом и историјом, воли свој народ, али не остаје слеп пред његовим недостацима. Проф. Јеротић водио се управо таквим патриотизмом, што се огледа и у његовим анализама. Он примећује да српски народ красе особине као што су: импулсивно реаговање, ирационално расуђивање, склоност вербализму, али онда и изражено осећање правде, историјске туге, затим осећајност, мистичка логика. Такође, смело примећује да је, иако се оглашава хришћанским, српски народ умногоме остао пагански, што се посебно огледа у веровању у судбину. Говорећи о судбини, Карл Густав Јунг изјавио је: ,, Док не учините несвесно свесним, оно ће управљати вашим животима, а то ће се називати судбина“. Ауторова порука је: треба се освешћивати и успињати Јаковљевим лествицама!

Један од занимљивијих делова у другој целини је разматрање тзв. хришћанског конзервативизма. Према Јеротићу, хришћанска конзервативност има своје позитивне и негативне стране. Позитивне стране су ослањање на здраву традицију хришћанске Цркве и исту такву традицију народа. А каква је то негативна конзервативност? Конзервативност постаје негативна када се окује у стереотипију ритуала без познавања његове садржине; пошто ништа у човеку не може остати исто (стара јеврејска изрека вели: Ако не постанемо бољи, постаћемо гори), лоша конзервативност у човеку доводи до његовог назадовања, тј. хришћанин постаје опет паганин, што значи: осветољубим, сујеверан, ратнички расположен, без опроштаја и кајања. Дакле, на првом месту треба познавати себе и своју веру, не стварати култ од ње! Ово друго доводи до искључивости, фанатизма и наметљивости несвојствене хришћанима новозаветне традиције. ВЈ се на једном месту пита: како то да се руски народ, са вишевековном православном традицијом, наједном окренуо против Бога и религије, поставши деструктиван и грдобан? Непријатан одговор управо лежи у томе да никада није био истински утемељен у вери, да није познавао садржину; дакле, био је све оно о чему ВЈ пише у делу о лошој конзервативности. Све то се може наћи и у нашем народу.

У овој целини приметна је Јеротићева склоност ка међурелигијском дијалогу и ка дијалогу уопште, због чега га неки Срби оптужују за екуменизам, јерес, па и секташтво, са чим сам се сретао кад год бих објавио нешто у вези са његовим делом. На срећу, такви људи су мањина, статистички инцидент.

БОЖЈА ВОЉА – ЧОВЕКОВА ВОЉА

Завршна трећина књиге могла би се упоредити са првом. Док је прва више окренута психи, друга се претежно бави религијским бићем човека и његовим односом са Богом. На самом почетку, аутор нам прилаже занимљиву тему за размишљање, тешку дилему која гласи: да ли је човек дат или задат? Уверљиво делује теза да смо на рођењу сви добили клицу слободе, а да ли ћемо је приграбити и колико ћемо јој дозволити да израсте, зависи од нас. У том погледу, ВЈ разликује три групе људи. Слобода се осваја читавог живота мучним трудом и вером; у сваком случају, био човек теиста или атеиста, он је одговоран за све оно што мисли и ради, отуд је неизбежна ,,борба непрестана“ (Његош)

Такође, занимљива је и теза о дуалности људског бића. У нама истовремено корачају Добро и Зло, Бог и Сатана; и најбољи човек у себи крије потенцијалног убицу. У ком ће се смеру развити наведени дуалитет и шта ће однети превагу, зависи од појединца.

У последњој трећини књиге ВЈ пише и о разлици између црквености (побожности) и религиозности код човека, коренима самоубиства, апокалиптичним предвиђањима, хришћанском браку итд.

ЗАКЉУЧАК

Иако је овај приказ само грубо, кратко, а можда и површно тумачење Јеротићеве философије која нам је представљена у књизи Шт треба у себи мењати?, јасно је да је једна од главних порука књиге преузимање одговорности! А одговорност ћемо преузети уколико храбро закорачимо на трновит пут самоспознаје и духовног напретка, који носи бројна искушења, против којих су једино поуздано оружје Љубав, Вера и Нада.

Нагласио бих да се ова књига може схватити као уопштен приказ основа философије Владете Јеротића, па ће онима који су га раније читали и слушали, деловати да су поједина поглавља недорађена и штура, будући да је готово сваком поглављу посветио барем по књигу или предавање.

Објективна замерка тицала би се техникалија попут интерпункцијских знакова, па је тако на неколико места у тексту отворена заграда, а нигде није затворена или уместо зачке стоји запета и обрнуто. То је заиста занемарљиво, али човек попут Владете Јеротића не заслужује таква издања.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s