Пре десет година, најпре у Русији а затим и шире, десио се својеврстан духовни и литерарни земљотрес. Из гомиле површних и баналних књига, које данас називамо бестселерима, испливала је, сасвим неочекивано, књига коју је написао један монах Руске православне цркве, архимандрит (данас епископ) Тихон Шевкунов. Пријем књиге интригантног назива – Несвети, а свети, право је мало чудо, узмемо ли у обзир да живимо у друштву чија је једна од главних одлика презир према свему што има призвук духовног и религиозног. Данас, десет година од објављивања, број продатих примерака мери се милионима, док је књига само на руском језику доживела двадесетак издања, а уз то је преведена на више десетина језика, међу којима је и српски.

КО СУ ,,НЕСВЕТИ, А СВЕТИ“?

Наслов књиге савршено описује оно о чему о. Тихон пише. У последњем поглављу, које носи назив идентичан наслову – Несвети, а свети, аутор објашњава ко су људи чији су животи и судбине били у тој мери занимљиви, да су га инспирисали да пише о њима. Ради се, како о. Тихон каже, о обичним људима, углавном непознатим, а свакако неканонизованим, који су огромним трудом и непоколебљивом вером у Господа, успели да се уздигну изнад многобројних падова, грехова и немоћи, којих је несумњиво било пуно, као и код сваког другог човека. У питању су обични људи: свештеници, монаси и мирјани, кроз чије нам свакодневне борбе аутор поручује: ,,Светост није резервисана за одабране – сви смо позвани да будемо свети и сви можемо бити свети!“ Животи ових људи дају охрабрење, снагу и поуздање свакоме ко је устао против својих падова, саопштавајући му да није сам на том путу, колико год му се некада чинило да јесте, као и да ће, буде ли имао постојану веру, стићи где год је замислио. На путу врлине ништа није недостижно, а истинска вера у стању је да помера брда.

САДРЖАЈ КЊИГЕ

Несвети, а свети је заправо збирка разних прича из живота о. Тихона, које су савршено повезане у целину. Читајући их, читалац се упознаје са монашким животом, односом између црквених великодостојника, наилази на покајнике који су значајан део живота проживели у рушитељском безверју, да би се у једном тренутку потпуно преобратили, учи од простодушног народа, који својим чистим срцем показује да постоји нешто много вредније од учењаштва и рационализма, а све ово је само део онога што књига садржи. На путовању, кроз које о. Тихон води читаоца, срећу се невероватни подвижници и чудесни догађаји, а ја ћу издвојити само неке од тих епизода.

Фасцинантна и изузетно дирљива била ми је прича о Дивјевском манастиру. Овај женски манастир основан је пре скоро 200 година, а један од најзаслужнијих за његово оснивање био је Свети Серафим Саровски. Десет година након што су преузели власт, бољшевици су протерали монахиње из манастира, затворили га и урушили. Наредних деценија, манастирски објекти претварани су у школу за трактористе, складишта за поврће, а чак је на територији манастира била и зграда милиције. За све то време, иако је манастир формално био затворен, манастирски живот је настављен у тајности. Осамдесетих година, архимандрит Бонифатије одвео је оца Тихона у један оронули кућерак, дрвено купатило преуређено у место за становање, недалеко од урушеног манастира. Када су ушли унутра, затекли су десет старица, одевених у старе хаљине и са обичним марамама на глави. Биле су то храбре монахиње, које нису дозвољавале да манастирски живот стане, какви год да су спољашњи услови. Ове храбре подвижнице спадале су у ред најхрабријих људи совјетског доба, дискретне хероине које су по затворима и логорима провеле године и деценије. Са сваким прогоном, њихова вера постајала би све јача, а са богослужењима нису престајале ни у тамници.

Дивјевске монахиње

Узгред, тајно монаштво било је изузетно заступљено за време совјетске власти. Након тајног пострига, монах или монахиња остајали би да живе у свету, носили обичну одећу, често радили у световним установама, али би се притом строго придржавали свих монашких завета. За постриг и ново монако име могао је да зна само духовник. Такав је, на пример, био познати руски философ и академик Алексеј Фјодорович Лосјев.

Алексеј Фјодорович Лосјев

Но, вратимо се на манастир у Дивјеву. Једна од поменутих старица била је мати Фросја, рођена 1900. године. Непосредно пре упокојења, 1833. године, Свети Серафим Саровски дао је својим монахињама свећу, уз речи да ће једна од њих са том свећом у рукама дочекати његове мошти, које неће остати у Сарову, већ управо у Дивјеву. О. Серафим је сахрањен у Саровском манастиру, а канонизован је 1903. године. Православни верници чули су за његово пророчанство, али се у тренутку када је Дивјевски манастир био урушен и окупиран, а, како се тада сматрало, мошти уништене, чинило се да је његово остварење немогуће. Пред само затварање манастира, 1927. године, блажена Марија Ивановна окупила је сестре по последњи пут, узела свећу, запалила је, а затим рекла монахињама да ће она која најдуже поживи, управо с том свећом дочекати мошти преподобног Серафима, у име свих упокојених, на смрт измучених и убијених монахиња. Од скоро хиљаду монахиња, колико их је пре револуције било у Дивјевском манастиру, на крају је остала једино мати Фросја, која је била на прагу десете деценије живота. Остварење пророчанства деловало је тако недостижно! Међутим, ствари су почеле убрзано да се мењају. Почетком деведесетих година прошлог века, почела је обнова манастира, а мати Фросја је из свог дрвеног кућерка прешла у једну од манастирских келија. Године 1990. пронађене су мошти преподобног Серафима Саровског, за које се мислило да су заувек изгубљене. Годину дана касније, свечано и уз литију, свете мошти су пренете у Дивјево. Кад су архијереји, на челу са патријархом Алексијем и у пратњи реке људи, уносили мошти преподобног Серафима у Дивјевски манастир, на вратима их је, у монашкој одежди, чекала мати Фросја, са упаљеном свећом у рукама. Пророчанство је испуњено! Мати Фросја се упокојила шест година касније, а сећање на њене подвиге и даље је свеже.

Мати Фросја

ЧЕМУ НАС ,,НЕСВЕТИ, А СВЕТИ“ УЧЕ?

Задатак сваког хришћанина, сваког човека, јесте да буде подвижник, да непрестано побеђује оно лоше у себи, да сваки дан схвата као испит врлине и проведе живот тако да број положених испита буде већи од броја неположених, каквих ће сигурно бити много. Несвети, а свети нам показују да је могуће све дане живота провести у паду, а затим се уздићи последњег дана, као што је могућ и обрнут случај. Они сведоче да је сваки човек потенцијални носилац светлости. Зато, не треба осуђивати и са презрењем се опходити према онима који можда тренутно нису на путу вере, човекољубља и врлине, јер у њима лежи потенцијални светац, као што се не треба са гордошћу обраћати онима који можда мање знају о питањима вере и догми, јер би, на тај начин, свет можда био ускраћен за једног свеца, за једну бакљу која осветљава пут човечанству. У књизи постоји једна занимљива прича, која управо говори о томе. Негде у Египту, живео је један монах који се дружио с неуким и простодушним сељаком. Једном приликом, током разговора о вери и Богу, сељак рече монаху да поштује Бога и да му сваке вечери наспе чанак козјег млека, остави га испод палме, а Бог ноћу дође и попије га до последње капи. На то се монах насмеја и предложи сељаку да следеће ноћи кришом испрате шта се догађа с тим млеком, што су и учинили. Када су поставили чанак и сакрили се недалеко од палме, наиђе лисица и попи млеко до последње капи. То је потпуно поразило сељака. Иако је монах покушао да му објасни шта Бог заправо јесте, сељак се заплакао и отишао ка својој колиби погнуте главе. Након овог догађаја, монаху се јавио Анђео чувар, који му је рекао да је сељак поштовао Бога онако како је најбоље умео, чисто и искрено, а он му је то ускратио својом ученошћу и начитаношћу. Док сам читао ову причу, сетио сам се покојне баке, из чијих су усана, иако никада није прочитала било шта од православне литературе, извирали Богољубље и Човекољубље. Док је још била жива, долазио сам у искушење да се упустим у објашњавање православних концепата, јављао ми се нагон да наступим са позиције учењака, баш као поменути монах. На сву срећу, то никада нисам учинио, већ сам се дивио њеној простодушној и искреној вери, која је, несумњиво, била далеко већа од моје. Дефинитивно, треба учити од сваког човека јаке вере, јер таквих је мало, за разлику од учењака и рационалиста, којих има таман колико и мрава, а који грцају у својој гордости.

,,Многи људи проживе свој живот, а да сами себе не упознају. Ми само имамо некакву представу о себи, или некакву уобразиљу која зависи од наше сујете, гордости, амбиција и осетљивости на увреде. А истина је, ма колико нам се то болним чинило, да смо несрећни, и јадни, и сиромашни, и слепи, и наги. Сећате ли се тих речи из Откровења? То се може открити само кроз јеванђелски и крајње поштен однос према себи. Ако баш хоћете, управо то и јесте право смирење. Оно ни најмање не понижава човека. Напротив, управо они који прођу кроз то искушење и спознају страшну, али праву истину о себи и постају свети. То су исти они прозорљиви људи, пророци и чудотворци који код вас изазивају такво одушевљење.“