ЛЕКЦИЈЕ О АКТИВНОЈ ЉУБАВИ И САМООДРИЦАЊУ | Ф. М. Достојевски

– Мени је данас необично лакше, али ја знам да је то само тренутак. Ја своју болест сада непогрешиво познајем. Ако вам изгледам тако весео, онда ме нисте ничим и никада толико обрадовали као тим запажањем. Јер људи су створени за срећу, и ко је потпуно срећан, он је удостојен да каже себи: ,,Испунио сам завет Божији на земљи.“ Сви праведници, сви свеци, сви свети мученици – сви су били срећни.

– Ах, како ви говорите, какве смеле и узвишене речи – повикала је мамица. – Ви кажете и као да прострелите. Међутим, срећа, где је срећа? Ко може рећи за себе да је срећан? Ох, кад сте већ били тако добри и дозволили нам да Вас још једном видимо, онда саслушајте све што вам прошлог пута нисам рекла, нисам смела да кажем, све од чега ја тако патим и тако одавно, одавно! Ја патим, опростите ми, патим… И она је у неком ватреном и плаховитом заносу склопила пред њим руке.

– А од чега нарочито?

– Ја патим… од неверовања.

– Од неверовања у Бога?

– Ах, не, не, ја не смем ни да помислим о томе, али будући живот, то је таква загонетка! И нико, нико је неће одгонетнути. Чујте, Ви сте исцелитељ, Ви сте познавалац душе човекове; ја, наравно, не смем претендовати да Ви мени потпуно верујете, али уверавам Вас најсветијом речи да не говорим од лакомислености сада, да ме мисао о будућем загробном животу до бола узбуђује, до страха и ужаса… И ето, усудила сам се сада да Вам се обратим… О, Боже, шта ћете о мени помислити! – Дама је пљеснула рукама.

– Не брините се због мог мишљења – одговорио је старац. – Ја потпуно верујем у искреност Ваше туге.

– Ох, како сам вам захвална! Видите, ја затворим очи и мислим: ако сви верују, откуда онда то? Сада уверавају и да је све настало у почетку, од страха пред ужасним природним појавама и да свега тога нема. Како то, мислим, целог века сам веровала – а кад умрем – одједном нема ничега, само ће ,,коров израсти на гробу“, као што сам прочитала у једнога писца. То је ужасно! Чиме, чиме да повратим веру. Истина, ја сам веровала само када сам била девојчица, механички, ништа не мислећи… Чиме, чиме да се докаже; ја сам сада дошла да клекнем пред Вас и да Вас молим за то. Јер ако испустим и ову прилику, онда ми до краја живота нико неће одговорити. Чиме да се докаже, како да се убедим? О, несреће моје! Стојим и видим око себе да је свима свеједно, готово свима, нико се о томе сада не брине, само ја једина не могу то да поднесем . То је убиствено, убиствено!

– Нема сумње, убиствено је. Али ту се ништа не може доказати, а могуће је убедити се.

– Како? Чиме?

– Искуством активне љубави. Потрудите се да волите Ваше ближње активно и неуморно. Колико будете успевали у љубави, толико ћете се убеђивати у егзистенцију Бога и бесмртност Ваше душе. Ако постигнете потпуно самоодрицање у љубави према ближњем, онда ћете несумњиво поверовати и никаква сумња неће моћи да се прокраде у Вашу душу. То је испробано, то је тачно.

– Активном љубави? Ево поново питање и такво питање, такво питање! Знате, ја тако волим човечанство, да, верујте ми, понекад маштам да напустим све што имам, да оставим Lise и постанем милосрдна сестра. Затворим очи, мислим и сањарим, и у тим тренуцима осећам у себи неодољиву снагу. Никакве ране, никакви гнојави чиреви не би ме могли уплашити. Превијала бих и прала својим рукама, била бих дежурна поред тих патника, спремна сам да љубим те гнојаве ране…

– И то је већ много и добро што Ваш ум сањари о томе, а не о нечему другом. И неочекивано ће доиста учинити неко добро дело.

– Да, али да ли бих ја могла дуго издржати у таквом животу? – ватрено и готово као у екстази наставила је дама. – То је главно питање! То је за мене најмучније питање. Ја затварам очи и питам себе: да ли би ти дуго издржала на том путу? И ако болесник, чије ране ти переш, не одговори одмах захвалношћу, већ, напротив, почне да те мучи својим каприсима, не ценећи и не поштујући твоју човекољубиву службу, ако почне да виче на тебе, да грубо захтева, чак да се жали неком старешини (као што се често дешава патницима), шта онда? Него, замислите, ја сам то са ужасом већ решила: ако постоји нешто што би одмах могло охладити моју ,,активну“ љубав према човечанству, онда је то једино незахвалност. Једном речи, ја сам радница за плату, ја тражим одмах плату, то јест похвалу и плату за љубав – љубављу. Другачије ја никог нисам способна да волим!

Хохлакова је била у наступу најискренијег самобичевања и кад је завршила погледала је старца са изазовном одлучношћу.

– То је сасвим исто с оним што ми је, истина већ давно, испричао један лекар – приметио је старац. – Био је човек већ у годинама и неоспорно паметан. Причао је исто тако отворено, као и Ви, мада шалећи се, али тужно се шалећи; ја, каже, волим човечанство, али чудим се самом себи: што више волим човечанство уопште, то мање волим људе конкретно, то јест посебно, као појединце. У сновима често сам, каже, долазио до страсних помисли о служењу човечанству и можда бих стварно пристао да ме распну за људе, кад би то одједном од мене тражили, међутим, ја нисам у стању ни с ким да проживим два дана у истој соби, и то знам из искуства. Чим је он близу мене, већ његова личност притиска моју сујету и ограничава моју слободу. За дан и ноћ ја могу омрзнути чак и најбољег човека, само зато што дуго једе у току ручка, другог зато што има кијавицу и непрестано се усекњује. Ја, каже, постајем непријатељ људима само ако ме додирну. Зато се увек тако дешавало: што сам више мрзео људе као појединце, утолико је моја љубав према човечанству уопште постала ватренија.

– Па шта да се ради? Шта да се ради у таквом случају? Треба ли због тога пасти у очајање?

– Не, јер је и то довољно што се због тога мучите. Урадите што можете и то ће Вам се узети у обзир. Ви сте већ много учинили, јер сте могли тако дубоко и искрено да познате саму себе! Ако сте и са мном сада говорили тако искрено зато да бисте, као сада од мене, били похваљени за вашу истинитост, онда, наравно, нећете ништа постићи у подвигу активне љубави; и тако ће све остати само на Вашим сновима и цео живот ће проћи као привиђење. Тада ћете, наравно, заборавити и на будући живот и на крају ћете се сами смирити.

– Ви сте ме дотукли! Ја сам тек сада, у овом тренутку док сте говорили, схватила да сам стварно очекивала само Вашу похвалу мојој искрености, када сам Вам причала о томе да нећу моћи издржати незахвалност. Ви сте ми шапнули ко сам, Ви сте ме схватили и мене саму себи објаснили!

– Истину говорите? Е сада, после Вашег оваквог признања, ја верујем да сте искрени и доброг срца. Ако не постигнете срећу, увек памтите да сте на добром путу и потрудите се да не силазите с њега. Најважније је – избегавајте лаж, сваку лаж, а нарочито лагање самој себи. Пазите на своју лаж и контролишите је сваки час, сваки тренутак. Избегавајте гадљивост и према другима и према себи: то што Вам се чини гадним у себи, чисти се већ самим тим што сте то приметили. Такође, избегавајте страх, мада је страх последица сваке лажи. Не плашите се никада своје малодушности у постизању љубави, не плашите се много чак ни рђавих својих поступака. Жалим што Вам не могу рећи ништа утешније, јер активна љубав, у поређењу са оном из маштања, представља сурову и застрашујућу ствар. Сањалачка љубав чека брзи подвиг, брзо задовољење и да га сви посматрају. Ту заиста долази дотле да чак и живот човек даје само да не би дуго трајало, да би се што пре завршило, као на сцени, и да га сви гледају и хвале. А активна љубав је – рад и истрајност, а за неке, можда, цела наука.

Одломак из романа Ф. М. Достојевског ,,Браћа Карамазови“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s