Приказ књиге ,,Благо цара Радована“ специфичан је на више начина, па је због тога и тешко написати га. Реч је о књизи чији је наслов свеприсутан: има га на друштвеним мрежама, у књижарама, у новинским чланцима… Све би то било у реду, да се иза читаве приче не крије један парадокс. Наиме, иако сви говоре и пишу о овом наслову, ретко ко је заиста прочитао целу књигу. Углавном се деле кратки цитати, који се преносе са једног места на друго (неретко у измењеном облику), а посебно су занимљиви они делови због којих је Дучић, иначе песник који је највећи део свог опуса посветио жени, прозван женомрсцем. Интрига, јак емоционални набој, оптужба и ругање, компоненте су које највише хране душу модерног човека. Таква храна одговара ономе што за људска телеса представља брза храна. И тако, постаде Дучић ,,мрзац“ свега и свачега, посебно жена, а тим ловорикама овенчаваху га углавном они који га нису ни читали, такви појединци имају потребу да буду најгласнији и најоштрији на речима. Наравно, постоје они који су  књигу прочитали и којима се њена садржина једноставно не допада, што је сасвим у реду; не би било никакве чари да смо сви истог сентимента, једнообразних ставова и укуса. Овде о таквим људима не говоримо, већ о онима који о књизи суде на основу неколико цитата (има и супротних примера, где људи дижу у небеса писце које нису читали, посебно Црњанског и Достојевског, па и Дучића). Пробијемо ли се кроз муљ баналности, избегнемо ли коментаре који не служе ничему до привлачењу пажње, открићемо много тога значајног у Дучићевој књизи мудрости и лепоте.

,,Благо цара Радована“ објављено је 1932. године. У то време, Дучић је обављао дипломатску службу у Каиру. Милан Кашанин, наш знаменити историчар уметности, написао је једном приликом да је Дучић, као човек, поцрпао из живота све, као што је, као писац, поцрпао све из речи. ,,Није се могао паметније утрошити један живот, ни боље искористити један таленат“, записује Кашанин. ,,Благо цара Радована“ представља круну једног таквог живота, ризницу коју је Дучић испунио својим дубоким промишљањима, која су настала обједињавањем огромног животног искуства и још већег талента. Књига је подељена на девет целина, према предмету промишљања, при чему се да запазити непрестано смењивање Дучића као песника и Дучића као мислиоца, да би у најдубљим деловима долазило до сједињења та два. Позабавићемо се сваком целином посебно, односно главним идејама које Дучић у њима износи.

О СРЕЋИ

Срећа, то је осећање да човек има што му је најпотребније.

Према писцу, човек није, како се често каже, кројач сопствене среће, али зато јесте кројач своје несреће. Уколико се претерано удубљује у несреће и говори о њима, доћи ће до стадијума када више неће видети живот, већ једну велику несрећу и патњу. Среће и несреће су најчешће илузија, уображење, зато се могу пронаћи дубоко несрећни људи који, наизглед, имају све у животу, као и, супротно њима, срећни и задовољни људи, који живе у разним врстама оскудице, непрестано изложени ударцима живота. Заиста, историја је пуна људи који су у најтежим тренуцима били ведри, спокојни и испуњени радошћу. ,,За сваку нашу несрећу“, записује Дучић, ,,крива је или наша лакоумност, или наша гордељивост, или наша глупост, или наш порок. За физичке болести криве су само наше духовне болести, нездраве и порочне мисли.“ Кључ за срећу, по Дучићу, налази се у стварању сопственог дела. Само је та срећа човечија, док је свака срећа без стваралаштва Божија. Уколико отрујемо себе мислима о несрећи, лако ћемо прећи на тамну страну, издати себе и друге, јер несрећа квари срца и руши карактере. Најгори су они људи, поручује песник, који за своје несреће окривљују друге људе, а, исто тако, своје среће приписују искључиво себи и својим заслугама. У наставку, песник говори о мржњи. По њему, корен сваке мржње налази се у страху или зависти. Прави виши човек, велики дух, не мрзи чак ни онога кога се боји, јер мрзети веће од себе, то је осећање слуге према господару, а не господара према слузи; а мрзети слабије од себе, то је болест или пометеност. Дучић нам нуди рецепт против ове пошасти, болести убогих: ,,Анализирајте сваку своју мржњу, па ћете је уништити самим тим што сте јој погледали право у очи.“ Нема среће без великог циља у животу, а човек који види циљ најјасније, тај је човек најсилнији. Он је сконцентрисан, непоколебљив, спреман да се одрекне свих примамљивих ужитака зарад свог циља. Такав човек је обавезно храбар, јер нема праве акције без храбрости; кукавица није у стању да иде ка свом циљу, јер посустаје чим наиђе на препреке. Такав човек је човек-дела, он не придаје значај речима, па је често ћутљив. Он више воли тишину, у којој се рађају највећа дела, него бесмислену буку, у коју спадају и свакодневни разговори о површним стварима. Највише воле да говоре лењивци и кукавице, јер тиме надомешћују своје слабости, или барем тако мисле. Треба ићи против конформизма и страха, јер страх, то је животињски осећај у човека; потпун човек се не плаши ничег осим срамоте и кукавиштва.   

О ЉУБАВИ

Треба ли уопште помињати да је љубав била главни покретач и мотив у делу и животу Јована Дучића? Љубав је, по њему, највећа утопија, а љубавници највећи утописти. Ипак, без те утопије не може нико. Егоисти су осуђени на муке, јер знају само за љубав према себи, а никоме се не робује мрачније колико самом себи, јер наша себичност, то је тамница под земљом на којој нема прозора. За једног песника, љубав је главни извор инспирације и акције. Зато, да није било песника, о љубави би се знало мање него о мржњи. Мали и површни људи нису способни да воле другога до себе – љубав је увек била привилегија највиших душа, ако не и највећих духова. Осећање љубави према некоме, помера тежиште наших мисли и осећања са онога ко воли на онога према коме је љубав усмерена. Тада, човек који воли спреман је да све стави на коцку, и све жртвује зарад друге особе. Љубав није ништа друго до херојство које тражи многе жртве. Она не признаје мерење заслуга, нити замене по принципу ,,љубав за љубав“, због чега се и каже да је слепа. Неизоставно је у причи о љубави поменути и љубомору. Љубомора није ништа друго, до један облик лудила. Она је покретач различитих неправди, простачких сцена и наступа. Напослетку, љубомора је увреда и непоштовање туђе личности. Гледано из перспективе мушкарца, љубоморан човек је онај који верује да је жена јача од њега, и да јој он није довољан. Стога је љубомора само један страх, а љубоморан човек кукавица.

Замерку коју имам у погледу овог поглавља, састоји се у томе што је Дучић појам љубави, тако широк и несагледив, сузио и свео на љубав према жени. Јасно је, а то нам хришћански светитељи посебно показују, да је љубав нешто много више.

О ЖЕНИ

Долазимо до најконтроверзнијег поглавља књиге. Оно је, рекао бих с одређеним правом, узнемирило духове; због њега су многе жене, па и неки мушкарци, престајали са даљим читањем (много је таквих коментара на сајтовима за рецензију књига, попут Гудридса), док је песник који је значајан део свог опуса посветио жени прозван женомрсцем. и то чувеним женомрсцем, како је наведено у наслову једног новинског чланка. Које су то спорне тезе? Напоменућемо само неке од њих. На самом почетку, Дучић наводи да је лаж главно начело опстанка жене, због чега је потребно, уколико мушкарац жели да га жена воли, дати јој прилике да га сто пута лаже, и да увек изгледа као да то не види. Она је, по њему, у тој мери прилагодљива, да већ након два сусрета са неким мушкарцем зна какву он жену воли и додаје себи све те одлике, губећи оне сопствене. На осуду наилази и теза да жена не може да се ослободи себе и својих прохтева, и малих срећа и несрећа којима боји сопствени живот. Са друге стране, као што има делова у којима Дучић заиста не пише похвално о женама, има и оних који жену величају, а које најватренији нападачи Дучићевог лика и дела никако не спомињу. Навешћу само две такве мисли, посебно наглашавајући ону другу, која поред похвалног писања о жени указује и на вековну неравноправност између полова.

Љубав на свету одржавају само жене и песници.

Има међу женама више хероја него што их има међу људима, али су људи целу историју приграбили за себе, и за приче о себи. Међутим, ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смртћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином. Жена која је лепа, има за цео дуги низ година своје младости да се очајнички брани од људи лепих, снажних, богатих, титулисаних, упливних, моћних, славних; и чак, што је најтеже, да се брани од људи искрено у њих заљубљених. Да се брани и од оног којег и сама воли!… Нико не зна колико треба имати моралне снаге, или колику љубав за другог човека, па одолети свима замкама које ми људи бацамо пред жене.

О ПРИЈАТЕЉСТВУ

Друштво је човек измислио да се одалечи од озбиљних размишљања која одводе у оно што је болно и тешко, а то је филозофија о животу.

Главна Дучићева теза састоји се у томе да се човек ничега не плаши више, неголи самоће и досаде, те ће радије бити у друштву глупака и неваљалаца, чак и свог противника, само да не би морао да трпи самоћу, односно друштво самог себе. С друге стране, тенденције цивилизације, које се састоје у претераном умножавању забаве, имају и другу страну медаље, а то је све већа и мрачнија досада, због чега човек упада у зачарани круг из кога је тешко изаћи. Великим духовима, каже Дучић, ништа не може да замени њихово сопствено друштво са собом; велики духови су највећма усамљени када су у друштву других и различнијих људи него што су они сами.

Дакле, најповршнији, али и најчешћи мотив за пријатељство (ако се то тако уопште може назвати) јесу досада и страх, али и корист. Међутим, постоје и племенити разлози и мотиви пријатељства, а то су заједница осећања, идеја, па и интереса. Истинско пријатељство може постојати искључиво међу часним људима и оно је јаче од сродничких веза, јер не може постојати без љубави. Такво пријатељство је уједно и веома ретко. По Дучићу, ништа није узвишеније него говорити с неким слободно као са самим собом. У овом делу, занимљив је и преглед начина на коие су друштва различитих епоха гледала на пријатељство. Нешто слично је већ речено у поглављу О љубави, а шта је пријатељство ако није љубав: пријатеља не треба ценити по правди, него по срцу, нити пријатељство треба стављати на вагу и мерити заслуге. Пријатеља треба прихватити са свим његовим недостацима. Ко има потребу за пријатељством? Пријатељство траже весели и добри људи, а рђави људи и разбојници (они из шуме, и они из салона), траже само јатаке и ортаке, одговара Дучић.

О МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ

Најзначајнија порука коју нам Дучић поручује у поглављу О младости и старости јесте то да је човек млад све док ствара – то је човек уман и племенит. Тако, има људи који су старци са двадесет година, као што има људи који су младићи са шездесет (попут Гетеа, који је писао и у осамдесетој години, или нашег професора Владете Јеротића, који је и са деведесетак година писао књиге и држао предавања). Човек који не може да затрепери, одушевљен за неку идеју или неку личност, стар је и мртав, каже Дучић. По њему, младост је ватра, акција, полет. Из његове перспективе, рецепт да се никад не остари је: мењати земље, жене и књиге; или мењати бар једно од то троје. Такође, наводи значај дружења са млађима од себе, јер старци углавном говоре о болести и смрти, док млађи говоре о борбама, женама, вечито новим плановима и акцијама. Дакле, стварајте и бићете вечно млади!

О ПЕСНИКУ

Поглавље О песнику је можда и најинтимније и најдубље поглавље у књизи. На почетку, Дучић супротставља песника науци и научницима. Песник је потпуна супротност хладноћи науке; он све хуманизира, стављајући људски сензибилитет изнад свега. Док је за науку човек део света, за песника је свет део човека. Сви су велики песници, и уопште уметници, тужни, а њихова дела меланхолична. Док се научне истине често потиру међу собом, велике истине које су обелоданили песници, ништа није демантовало. Дучић ставља песника раме уз раме са Богом, тврдећи да у свемиру постоје само два творца: Бог и песник, и да песник довршава оно што је Бог започео. Он песника тумачи знатно шире од човека који пише стихове; за њега је свако ко је нешто створио песник. У овом поглављу, Дучић нам поручује још једну битну поруку: уметност се не даје објаснити него само осетити! Како допрети до модерног човека, заглављеног у блату рационализма, и саопштити му ову велику истину? Песник у свему говори о себи, док се читаоцима чини да говори о њима. Он вечите бољке и тиштења записује на начин неухватљив обичном човеку, а опет тако прост и једноставан. Ипак, ништа не може одолети времену, па ни дело песниково. Ако га време и не поништи, оно га исквари или нагрди.

О ХЕРОЈИМА

Дођосмо до мог омиљеног поглавља – О херојима. Већи део књиге може да користи  свакодневном читању, онда када смо обесхрабрени, уморни, дезоријентисаним, а то се посебно односи на ово поглавље. Дучић нам поручује: сваки човек постаје херој и антихерој сваког дана! Хероја не одређује искључиво стављање живота на коцку, подвижништво које мења судбину света, већ и свакодневни ,,мали“ случајеви племенитости. Хероизам, то је снага у којој ратује божанство добра против божанства зла, Бог против Сотоне, правда против неправде. Песник прави јасну разлику између херојства и храбрости: док храброст може бити без херојства, херојства нема без храбрости. Херојство увек испред себе има идеју коју следи, док је храброст слепа сила природе, тако да би се могло рећи да је херојство оплемењена храброст. Хероја одређује карактер. Код њега инстинкт за очувањем живота постаје мањи и слабији у односу на љубав према идеалу, због чега је и спреман да поднесе и највеће жртве. Херојство не значи храброст тренутног прегнућа, него неограничена преданост идеји. Као што има хероја, има и кукавица. Човек никада није до краја херој или кукавица, али један херојски или кукавички чин може да одреди његово историјско позиционирање, без обзира на дотадашње поступке. По Дучићу, Прометеј је врхунац поимања хероизма. То је дух који мења законе реда у природи, на тај начин супротстављајући се божанству. Он побеђује јаче од себе, и ставља срећу слабих изнад среће јаких, а то значи сасвим противно начелима саме природе. Најзначајнија ствар коју нам Дучић поручује јесте да својим светлим свакодневним животом треба постати узор и да није само сјајна смрт оно што чини хероја. Преносећи нам Емерсонове речи, он нас охрабрује: урадите оно од чега вас је страх! Хероизам је и изградња личности у свету у коме се свако скрива иза различитих друштвених групација, укалупљујући се и губећи себе. Човек који одиста има персоналан дух изгледа завереник против конвенција, непријатељ друштвених завета, противник већине, манијак, и изазивач. Херој себи не дозвољава да буде користољубив, свиреп према побеђенима; он је пун благости према мањим од себе.

О КРАЉЕВИМА

Дучић је био човек огромног искуства. Као дипломата је обилазио дворове, амбасаде, упознавао политичаре и вође из разних делова света. Истовремено, мешао се са обичним народом, сељацима, чиновницима, радницима. Иако је наслов претпоследњег поглавља О краљевима, Дучић у њему анализира сваки ниво друштва, од најнижег, до највишег. Он сагледава позицију краља (појам краља треба схватити у ширем смислу, као вођу) из перспективе из које се ствари ретко посматрају. Краљеви, колико год живели у раскоши и колику год моћ поседовали, умногоме  се налазе у незавидној позицији. На првом месту, окружени су улизицама, људима који су зарад напредовања спремни на све, због чега су свакодневно запљуснути гомилом опречних информација. Краљу је тешко да формира праву слику реалности, јер је, затворен унутар зидина тврђаве и омеђен положајем који има, осуђен на закључивање на основу информација које добија од разних дупеувлакача и малих духова. Скоро ниједан краљ нема истинског пријатеља, човека коме може безусловно да верује. Истовремено, живећи у сталном страху од губитка положаја, и осетљив на критике, окружује се неспособним и умно сиромашним људима. Да би се позиција краља добро разумела, потребно је дистанцирати се, пре свега духовно, од њега, а, са друге стране, нужно је и издвојити се из гомиле, која, вођена претежно емоцијама, претерује у свему. Гомила је увек у стању лудила; човек долази до памети и свести само кад се издвоји из масе. Гомиле и не живе од идеје него од страсти. Сваки човек жели да буде краљ, барем у свом микросвету. Жеђ за влашћу је снажнија него жеђ за водом. У овом делу, Дучић испољава један натуралистички став, насупрот мишљења које гаје наивни поборници демократије, владавине права и сличних концепата који су мртво слово на папиру. Стваран живот познаје владавину писаних закона до једног нивоа, у коме ти закони морају да се поклоне сили, која се смело маскира, често представљајући себе потпуно супротно ономе што заиста јесте. Дучић поручује да никад у историји није владао закон над насиљем, јер никад није имао право слаби него јаки.

О ПРОРОЦИМА

Сви смо ми на неки начин пророци. Сваког дана проричемо себи будућност, наслућујемо, правимо пројекције догађаја, што је најчешћи разлог нашег узнемирења и страха. Плашимо се будућности, јер увек замишљамо како ће нешто кренути по злу. Ништа не паралише човека као његова мала пророчанства. Исто тако, зависимо и од малих пророчанстава других људи, узимајући их као готове истине. А шта нам, у том смислу, Дучић поручује? Он каже да се не треба плашити неизвесности, јер авантура је урођено пијанство свих инспирисаних људи, и људи снажних по карактеру или по духу. Треба одредити свој [племенити!] циљ и храбро корачати путевима који воде до њега, а таквих путева је много. Живот без циља, то је живот без хероизма, бесмислено лутање, траћење Божијег благослова и смрт пре смрти. У том грабљењу ка [племенитом!] циљу треба се, у једној мери, одрећи разума, који је ограничен и непостојан, и ослонити се на веру, која не познаје границе. Такав човек не сумња у остварење зацртаног циља, он је човек од акције, вечити борац обдарен истинском пророчком моћи. Људи који верују у своје више судбине, увек верују и да су силнији од свих противника и од свих препона; а само кукавице верују да је од њих свако силнији, и да их све тешкоће премашују.

Постоје четири велике беде човекове пред животом, и то човековим животом који увек тражи намере и акције, а то су: слабост воље, лична сујета, разочарење, страх од другог човека. Хероји живота за ово не знају, а кукавице живота, напротив, не знају него само за те беде.

ЗАКЉУЧАК – ЧИТАТИ ИЛИ НЕ?

Постоје књиге којима се човек непрестано враћа у тешким тренуцима, онда када му је потребан путоказ, охрабрење, покретач, инспирација. Сматрам да је ,,Благо цара Радована“ управо једна од таквих књига. Још је Ниче предвидео да ће у једном моменту доћи до тоталног колапса вредности, а живот без вредности представља неред, хаос у коме се нико не може снаћи. Дучићева књига мудрости нам може помоћи управо у формирању тих вредности, у храбром корачању кроз живот, и то је њен највећи значај. Такође, песнику се не може одузети храброст да, без икаквих резерви, испољи своје ставове; то је, по мени, много исправније, неголи прилагођавање идеја публици. Због тога, треба поштовати људе који остају верни себи, макар се ни у чему не слагали са њима. На самом крају, остаје ми да се запитам: да ли је уопште неко стигао до краја приказа?

Моја оцена: ★★★★★