,,Отпор“ је књига огледа Ернеста Сабата о модерном друштву, његовим болестима и феноменима којима се те болести манифестују. Објављена на прагу 21. века, представља аутентично сведочанство човека који је живео у већем делу двадесетог века, али и визионарски поглед ка деценијама које следе. Књига је подељена на шест целина (пет писама + епилог). У овом приказу ћемо се позабавити основним вредностима којима се писац бави.

  • Значај духовних вредности

Кроз читаву књигу, Сабато наглашава значај повратка духовним вредностима, једином леку за опстанак посрнулог друштва, које је до гуше заронило у блато материјализма, потреса који прети људској судбини. За њега, живот без неговања духовних вредности представља издају човека, изопаченост која води ка изгубљености и хроничном незадовољству. Постоје људи којима су пуна уста фразе ,,духовне вредности“, али без ближег појашњавања о каквим је вредностима реч. Насупрот томе, Сабато своје духовне вредности наводи, разрађује и укршта од прве, па до последње стране ,,Отпора“.

  • Значај разговора и технологија као средство дехуманизације

Људи се стапањем са бљештавом светлошћу екрана све више отуђују једни од других. У време када је Сабато писао Отпор, још није било ,,паметних телефона“, већ је свој суд донео на основу везаности људи за телевизор. Чини нам се, рећи ће Сабато, да смо посредством екрана повезани са светом, а заправо је реч о потпуној негацији људског суживота. Шта ли би тек рекао данас! ,,Телевизија је опијум за народ“, каже писац прилагођеним Марксовим речником. Екран чини човека обамрлим, пасивним и неспособним да се покрене за било шта смислено у животу, да прочита неку књигу, попије чај на миру, сусретне се са неким; на тај начин његова душа атрофира, дух слаби, а ум замире.

По Сабату, насушна је потреба враћање природи, разговорима, сусретима љубави (дивног ли израза!), макар ти сусрети и разговори некад прерасли у свађу и тешке речи. Осећамо ли и даље мирисе природе, уочавамо ли њене боје, чујемо ли њене звуке? Живот се налази у садашњем тренутку, у стапању са природом, човечанском, а не такмичарском доживљају другог човека, у треперењу душе. Вечито заузети, растрзани у јурњави за којекаквим успесима, траћимо живот на прављење куле од песка, да бисмо касније жалили за изгубљеним годинама.

У овим годинама свога живота, с болом могу да кажем да је, сваки пут када смо пропустили неки сусрет са људима, нешто у нама атрофирало или се сломило. Често нисмо спремни за истински сусрет, јер друге људе препознајемо само у мери у којој дефинишу наше биће и наш начин осећања, или пак препознајемо само оне који доприносе остварењу наших пројеката.

  • Заједништво и пожртвованост

Сабато сматра да су развијена друштва израсла на презиру према далекосежним вредностима заједништва и према свему чија се вредност не изражава у новцу него у лепоти. Друштво у коме је појединац такмичар, а не човек, представља обичну гомилу, коју дефинише сплет најразличитијих интереса. Пропаст тако обесмишљене гомиле је сигурна, а једино решење је повратак заједништву и напуштање накарадне философије живота, која се своди на надметање и чија је основа описана чувеном Хобсовом тврдњом да је човек човеку вук.

Оно што ствара једну заједницу, насупрот гомили/руљи, јесте скуп вредности око којих се људи сакупљају, вредности које произилазе не из себичних интереса и похоте, већ из општег добра. Да би таква заједница опстала, а вредности остале очуване, нужна је пожртвованост, које не може бити ако је човеку живот изгубио смисао, или се смисао налази само у личном комодитету, у постизању личног успеха.

  • Верност унутрашњем зову и вокацији

Још једна значајна пишчева порука тиче се ослушкивања унутрашњег зова и деловања у складу са њиме. По њему, у животу често постоји једна вредност која другима остаје скривена, али је човек осећа дубоко у својој души: то је верност или неверност ономе што осећамо да је наша судбина или вокација коју треба да испунимо. Будемо ли спремни да завиримо у себе и ослушнемо га, унутрашњи зов ће нам показати смернице које треба следити, задаће оквире који животу дају смисао, а човековом делању сврху.

  • Обескорењеност и осећај напуштености

Живот у великим градовима води ка обескорењености, диктирајући брз темпо живота, где човек бива болно изгубљен у мноштву људи чије вредности не познаје, чију историју једва да дели. Сабато примећује да многи људи, дошавши у велики град, заборављају обичаје краја из кога су потекли, чиме се губи аутентичност. Ко не поштује себе и своје обичаје, закључује он, не може да поштује ни другога. Онда када заборави своје светиње, над човеком се надвија тама бесмисла. На исти начин пише Освалд Шпенглер, у свом култном делу ,,Пропаст запада“, када говори о сумраку једне културе.

  • Прецењеност разума

Критиком свођења живота на рационалне категорије, Сабато се придружује великанима попут Достојевског, који је још пре 150 година говорио о жртвама разума и логике, о скучености, сиромаштву и једнодимензионалности живота сведеног искључиво на разум. Лепоту, истину, солидарност и храброст, као и све друге велике вредности које чине живот, није могуће обухватити логиком. Човек не може да испољи свој дух и додирне основе свог постојања, ако се не окане прецењивања разума и логике. Разуму недокучиве дубине бића и, уопште, једне заједнице, додирују се путем мита и уметности. По Сабату, као и кућа што се руши када се поруше њени темељи, тако и заједнице почињу да пропадају када њихови митови изгубе свој сјај и своју снагу.

  • Личности и маске

Бруно, Сабатов лик из романа О јунацима и гробовима, на једном месту каже да увек носимо маску, која никада није иста, већ се разликује у зависности од места које у датом тренутку заузимамо: професора, љубавника, оца, јунака, нежног мужа… Даље, пита се он, шта се дешава са нашим маскама када останемо сами, сигурни да нас нико не мотри, да нико од нас не захтева било какву улогу? Треба скинути маске, поручује нам Сабато, и признати да смо без других људи обични слабићи, да се наша личност не може остварити без додира са другим душама..

Закључак

Све оно о чему Сабато пише у ,,Отпору“ не представља ништа ново. Напротив, писац нас само подсећа на вредности које су у људском роду одувек постојале, и које су га одржале до дана данашњег, а које смо, у превеликој буци и журби, заборавили, па животаримо празни, депресивни и усамљени, без икаквог циља и смисла. Отпор се састоји управо у повратку заједништву (саборности), разговорима, пожртвовању и љубави према ближњем.

Моја оцена: ★★★★★