Делује да се у литератури, као главни или споредни ликови, све чешће појављују велики писци. Најновији роман Слободана Владушића, допадљивог и интригантног имена – ,,Омама“, једно је од таквих остварења.

КРАТАК ПРИКАЗ РАДЊЕ

Година је 1928. Над Берлином, још неопорављеном од пораза у Првом светском рату, надвили су се облаци блуда, бесмисла и безнађа. Град се, временом, од полиса развио у мегалополис (нешто више о томе на следећем линку), попримајући све његове болести. Главни ликови романа су аташе за културу при посланству Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Милош Црњански, и војни саветник при посланству – Милош Веруловић. Једног дана, безимени радник долази у посланство и пријављује нестанак свог пријатеља Милутина Топаловића. Док остали, чини се, овај нестанак схватају олако, без намере да се њиме озбиљније позабаве, Црњански потрагу за изгубљеним радником уздиже на готово судбински ранг. Тој потрази се, делује више због ентузијазма Црњанског него из личних побуда, придружује и Веруловић, из чије перспективе нас аутор води кроз причу.

НАЈБИТНИЈИ АСПЕКТИ КЊИГЕ

а) ликови

Веруловић и Црњански су два различита карактера, две различите судбине: док је Веруловић херој из Првог светског рата, Црњанског непрестано прати жиг онога који је у истом рату носио униформу највећег непријатеља. Чињеница да није ратовао са својима и за своје, како у једном моменту каже, пратила га је до краја живота као болна рана. Црњански је човек књижевности, рођени писац, по речима Андрића, док Веруловића књижевност претерано не интересује. Ратни ветеран је човек натуралистичког настројења; он не размишља претерано о реалности, већ у њој активно учествује, примајући све што она нуди. Ипак, постоји нека сила која привлачи два антипода, чинећи радњу романа богатијом и целовитијом. Веруловић је, по речима писца, контрапункт Црњанском, чиме нам омогућује сагледавање великана српске књижевности из сасвим новог угла. Међу осталим ликовима има оних историјских, попут југословенског посланика (амбасадора) у Берлину Живојина Балугџића (Балуга), али још је више неисторијских, анонимних.

б) атмофера

Инспирисан текстом Црњанског Ирис Берлина, те опскрбљен сазнањима и закључцима до којих је дошао дугогодишњим проучавањем феномена мегалополиса, аутор уводи читаоца у престоницу Вајмарске републике у тој мери убедљиво да он постаје непосредни сведок времена. Берлин му се нуди у својој суштини, коју тако зналачки скрива, и која се увек налази иза кулиса, прикривена лажним сјајем и буком. Она, својствено посрнулим временима и мегалополисима, одише осећањем пораза, безнађем, и несналажењем у животу који је све бржи и неухватљивији. Писац омогућава читаоцу да створи увид у све оно о чему су писали мислиоци попут Берђајева, Јингера, Хакслија, те, на нашем поднебљу, Димитрија Најдановића, Владимира Вујића и других. У једном интервјуу, Владушић каже да му је намера била да дочара оно што је невидљиво у документима и фотографијама. Рекао бих да је у томе апсолутно успео!

в) стил

О стилу је, што непосредно што посредно, већ доста тога написано. Писац је, по мом суду, нашао сјајну меру, стилски склад у коме су ретки беспотребни репови. Његове реченице су јасне, без интелектуалног пренемагања, тако својственог савременим романима. Такав стил, уз напету радњу, омогућава оно што је писцима и читаоцима најбитније – да роман држи пажњу, што је посебно тешко када су у питању обимна дела.

НЕКОЛИКО ОДАБРАНИХ ЦИТАТА

Црњански ми је причао да је најлепши опис женске лепоте онај у Илијади. Хомер тамо говори о старцима, тројанским, који брундају против рата, започетог због Јелене. А када она прође поред њих, без речи, као неки облак магле, они ће рећи: вреди ратовати.

Живот је за тог човека био један метар којим се све премеравало. Све је требало да буде дуже. Све је требало да буде веће. Свега је требало да буде више. Макс јој је једном казао да је то зато што је његов отац био, у младости, сиромашан. А сиромашни људи, у подсвести, имају страх од оскудице, која их прати као мора, ноћу, а као сенка, дању. Не могу те оскудице да се ослободе, у себи, никада. Они су та оскудица.

За Фројда, цело човечанство има манију величине. А мени се чини да нема бољег примера те маније од оног када један једини човек, попут Фројда, умисли да је у стању да суди целом човечанству.

Када се смрт појави на хоризонту, дете постаје човек.

ЗАМЕРКЕ

Оно што ми се мање допало јесте, за мој укус, претерано наглашавање порнографских сцена. Претпостављам да је ауторова намера била да на тај начин додатно дочара берлинску климу тог доба (што пада у воду ако узмемо у обзир да такве сцене карактеришу свако доба) или, пак, да одржи пажњу читаоца, знајући моћ коју порнографија има, поготово у савременом добу, у коме је сведоступна. А можда је и нешто треће у питању.

ЗАКЉУЧАК

,,Омама“ је, без икаквог двоумљења, вредна читања! Овај роман враћа веру у посрнулу српску књижевност; он је бисер који је, потпуно неочекивано, испливао из блата и приказао се у свој својој лепоти. Владушић нити једног момента не улепшава стварност, те огољује људе и догађаје, приказујући их онаквима какви су заиста. Како нисам нашао слично поређење, морам да истакнем да сам се током читања ,,Омаме“ сетио Емила Золе, који је на исти, огољени начин писао о феноменима које је запажао. Наравно, неизбежан је дух Црњанског, коме је аутор посветио године и деценије рада.

,,Није лако написати бољу књигу од ове.“, прокоментарисао је Владимир Кецмановић. Колико год био у праву, надам се да је ,,Омама“ почетак новог таласа, новог успона наше књижевности, те да стварање великих дела тек предстоји, што од стране Слободана Владушића, што од стране других писаца.

аутор: Ђорђе Спасић, оснивач и уређивач ,,Менталног Хигијеничара“