ХАКСЛИЈЕВ ,,КОНТРАПУНКТ“ | Препорука за читање #11

Из опуса Олдоса Хакслија, роман ,,Контрапункт“ представља најобимније и најкомплексније дело. У питању је роман-идеја, први пут објављен 1928. године. Као што код музичког контрапункта имамо више хармонијски зависних, а мелодијски и ритмички независних линија, тако је енглески писац, на идентичан начин, покушао да прикаже различите идеје, оличене у различитим ликовима романа, које се непрестано укрштају, сукобљавају, пониру и поново извиру. Читаво дело испреплетено је разменама аргумената, борбама различитих теоријских поставки, визија и схватања живота. Да је човек бојиште вечитог сукоба добра и зла на најбољи могући начин приказали су нам писци попут Достојевског; Хаксли нам, с друге стране, приказује тип човека који је бојиште вечитог сукоба различитих идеја. Нема објективних истина, саопштиће нам, већ сви имају своје истине које ватрено заступају, мислећи да се свет окреће око њих – ,,сви су подједнако у праву и сви подједнако греше; и нико од њих неће да слуша остале“. Међу Хакслијевим ликовима јављају се и укрштају развратници и моралисти, људи посвећени једном циљу читав живот и луталице кроз живот, идеалистички настројени занесењаци и сурови прагматици, пацифисти и милитаристи, непрестано се, несвесно, преливајући у своје супротности. Идеје су, по њему, ,,рационализације осећања, инстинката и духовних склоности“ сваког појединачног карактера, сваког мислећег човека. Ако је већ тако, да ли заиста нечему доприносе вишечасовни разговори о идејама, такозвани узвишени разговори? ,,Зашто је тричавост тако привлачна?“, запитаће се један од ликова, сводећи такве разговоре на ранг тричарије. Да ли улазимо у такве разговоре, надајући се да ћемо пронаћи ,,месију кога смо увек тражили“ или ,,чути реч откровења“? Или је, пак, у питању обична исповест, излагање онога за шта се појединац теоријски залаже, а што тешко успева да примени у животу? Има ли тежег задатка од хармонизовања теоријског и практичног?

Лако је доћи до уверења да треба да променимо свој начин живота. Тешко је делати сходно том уверењу.

ИДЕЈА ПЛЕМЕНИТОГ ДИВЉАШТВА

Хаксли у свом роману приказује идеју ,,племенитог дивљаштва“ кроз личност Марка Ремпиона. Говори се да је Хаксли за лик Ремпиона инспирацију пронашао у славном енглеском писцу Дејвиду Херберту Лоренсу. Оно за шта се Ремпион залаже, јесте целовитост личности. Он критикује хришћанство, јер одбацује и презире тело, признавајући само душу; интелектуалце, јер одбацују живот, а признају само разум и пливање у апстракцијама. Истовремено, његова критика се односи и на модерну пропаганду која вештачки формира, обликује и усмерава људске жеље и нагоне. То би, рецимо, били порнографија или свака пропаганда конзумеристичког начина живота (што је и порнографија, на свој начин). Пролазећи кроз поменуте филтере, по Ремпиону, човек постаје изопаченик, човек који је устао против живота. По њему, човек је духовно и душевно биће, али истовремено и биће које има нагоне, месо и кости. Бити целовит, значи поставити поменуте категорије у стање равнотеже.

Нико не тражи од вас да будете ишта друго сем човек. Човек, утувите, а не анђео или ђаво. Људско биће на затегнутом конопцу, које корача опрезно, уравнотежено, са умом, свешћу и духом на једном крају мотке за одржавање равнотеже и телом и инстинктима и свим оним што је несвесно, земаљско и тајанствено на другом крају, а бити уравнотежен је ђаволски тешко.

Једини апсолутно рђав чин који човек може да изврши, колико ја могу да видим, јесте чин против живота, против своје властите целости.

Ремпион је, речником идејних калупа, представник натурализма. Њему је битан човек као целовито, изграђено биће, али не као биће око кога се све(т) окреће. Изнад њега налазе се природа и Бог.  

Наша сујета нас наводи да преувеличавамо важност људског живота; појединац није ништа; природа мари само за врсту.

ИДЕЈА ГРЕХА

Кроз ,,Контрапункт“ непрестано, било непосредно било посредно, провејава идеја греха. Хаксли нам приказује греховност високог друштва, али и, што је важније, греховност оних који су најратоборнији борци против греха, који живе са врлином на уснама, а грехом у срцу. Управо такав био је Денис Берлап, уредник једног часописа, писац и хришћански моралиста… до тренутка док се не нађе са женом сам у соби. Он је принаучени, надобудни интелектуалац, од оних ненадарених и неаутентичних понављача давно изречених мисли. Банални лик, код кога не проналазимо ништа оригинално.

Његов жарки занос био је занос детета за мајком (додуше, прилично родоскрвног детета; али како је тактичан и нежан био тај мали Едип!); његова љубав била је у исто време и детињска и материнска; његова страст је била нека врста пасивног миловања. Крхка, преосетљива, недовољно жива, па стога не сасвим одрасла, трајно непунолетна, она га је обожавала као вишег и готовог светог љубавника. Берлап је, међутим, обожавао своју личну визију, обожавао је своје дивно супружништво. Његови повремени чланци у хвалу брака били су лирични. Он је, међутим, често био неверан; али имао је тако чедан, детињски и платонски начин одлажења у постељу са женама да ни оне ни он нису сматрали то стварним одлажењем у постељу.

КРИТИКА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА И УЧЕЊАКА

Као што је већ речено, Хаксли критикује и учењаке, говорећи о њима као о изопаченим људима, онима који одричу живот. Интелектуалци о којима пише су представници оног соја који, немоћан да уђе у коштац са животом, бекство тражи у теоријским апстракцијама. Нешто слично писао је и Хакслијев савременик Ерих Фром.

Неупоредиво је лакше знати много, рецимо, о историји уметности и имати дубоке идеје о метафизици и социологији него лично и интуитивно знати довољно о својим ближњима и имати задовољавајуће односе са својим пријатељима и љубавницима, својом женом и децом. Живљење је много теже него санскрит, или хемија, или економске науке. Интелектуални живот је дечја игра; зато су интелектуалци склони да постану деца – па онда малоумници и најзад, као што политичка и индустријска историја последњих неколико векова јасно показује, крвожедни лудаци и дивљи зверови. Потиснуте функције не умиру: оне се изопаче, побуне се и врате примитивности. Али много је лакше бити интелектуално дете, или лудак или звер, него склада, одрастао и зрео човек.

Лик који је Хакслију послужио за разраду ове критике је Филип Кворлс. По многима, пишући о Кворлсу, Хаксли је заправо писао о себи. Сличност између њих двојице је заиста велика, почев од чињенице да су обојица имала телесни недостатак, па до свега осталог.

,,Интелектуални додири су једини које он допушта.“
,,Изгледа да се он осећа сигурним само међу идејама“, рекла је Елинор.
,,Јер је тамо на сигурном тлу; јер је уверен у своју надмоћ у области идеја. Стекао је навику да ван интелектуалног света буде плашљив и подозрив. Није имао разлога ни за страх ни за подозрење. Стално сам покушавала да га подстакнем и намамим да изађе, али се он не да намамити и увек се врати у своју љуштуру.

Људи попут Филипа Кворлса, непрестане су луталице кроз живот. Начин на који ће о животу говорити и кроз њега пролазити, зависи од идеја и теорија којима су заокупљени, од књига које читају у датом моменту. У његовој личности ће се, несумњиво, пронаћи многи читаоци.

У разним периодима у свом животу, па чак у истом часу, испуњавао је најразличитије калупе. Био је циник, а такође и мистик, човекољубац, а такође и презриви човекомрзац; покушао је да живи животом сталоженог, стоичког разума, а у једно друго време стремио је неразумности природног и нецивилизованог постојања. Избор калупа зависио је у сваком даном часу од књига које је читао, од људи с којима се дружио.

ЗАКЉУЧАК

У овом приказу, наведено је само неколико основних идеја из романа ,,Контрапункт“. Које од њих ће се наметнути, зависи од карактера читаоца и идеја којима је близак. Несумњиво, ,,Контрапункт“ је велики роман (не само у погледу обима, већ и садржине), који показује сву пишчеву раскош. Можемо га, попут многих критичара, схватити као критику високог друштва, што би, по мени, требало да буде у другом плану. Пре бих рекао да је овај роман, изнад свега, конструктивна критика пливања међу идејама, претераног уздања у интелект и бекства од живота. Несумњиво, треба промишљати и осмишљавати живот, али све је то узалудно не будемо ли живели…

аутор: Ђорђе Спасић, оснивач и уређивач
,,Менталног Хигијеничара“

2 Comments

Оставите одговор на Dududeci Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s