Инстинкт за стицањем изопачи већи број људи него сексуални инстинкт. Бар мени изгледа да су људи чуднији у односу на новац него чак у односу на своје љубавне афере. На какву запањујућу шкртост човек стално наилази, нарочито код богатих! Па и на каква фантастична расипништва. На обе особине често код једне те исте особе. Сви знамо за тврдице згртаче, за грабљивце, за људе који су потпуно и готово непрестано обузети новцем. Нико није непрестано обузет сексом на исти начин – претпостављам да је то зато што је код секса физиолошко задовољење могуће, а у односу на новац оно и не постоји.

Кад се тело засити, дух престаје да мисли на храну или на жене. Али глад за новцем и поседима је безмало чисто духовна ствар. Никакво физичко задовољење није могуће. То објашњава претераности и перверзности инстинкта за стицањем. Наша тела готово принуђују сексуални инстинкт да се понаша нормално. Перверзије морају да буду јаке да би савладале нормалне физиолошке склоности. Али у случају инстинкта за стицањем нема тела које нормализује, нема физиолошких навика које треба искоренити из ,,чврстог, пречврстог меса“ (Шекспир, Хамлет). И најмања склоност перверзији одмах дође до изражаја.

Али можда је реч ,,перверзија“ бесмислена у овом контексту. Јер перверзија подразумева постојање норме од које она одступа. Шта је норма код инстинкта за стицањем? Човек неодређено замишља неку златну средину; али је ли она стварно објективна статистичка норма? Сматрам да је мој инстинкт за стицањем испод просечног по својој јачини; сматрам да се мање од просечног човека интересујем за новац и имовину уопште. Илиџ (један од ликова романа, прим. М.Х) би рекао да је то само зато што сам одгајен у атмосфери где новац није био никакав проблем. Можда је то делимично тачно. Али не сасвим. Многи су рођени богати, али се баве искључиво стицањем новца. Не, слабост мог инстинкта за стицањем није само стечена већ и наследна. У сваком случају, не интересује ме стицање имовине, и не разумем оне који се интересују за то нити саосећам много с њима. У мојим романима нема ниједног човека претерано склоног стицању. То је недостатак, јер таквих људи има много у стварном животу. Али сумњам да бих такав карактер могао учинити занимљивим, јер ме страст за стицањем не занима. Балзак је то могао; околности и наслеђе уинили су га страсно заинтересованим за новац. Али кад је човеку нешто досадно, и он је обично досадан кад говори о томе.

одломак из романа Олдоса Хакслија ,,Контрапункт“