ПЛАНИНА И ДУХОВНОСТ | Јулијус Евола

У модерном свету постоје два чиниоца која су, више од осталих одговорна за спутавање реализације наше духовности, познате у најдревнијим традицијама: први чинилац јесте апстрактни карактер наше културе, а други је величање слепе махните опсесије активношћу.
С једне стране, постоје људи који ,,дух“ поистовећују са ерудицијом стеченом у библиотекама и факултетским учионицама, са интелектуалним играма којих се играју филозофи, или са литерарним псеудо-мистичним естетизмом. С друге стране, нове генерације су атлетско надметање преокренуле у религију и чини се да су неспособне да схвате ишта што надилази узбуђење, серије тренинга, надметања и физичке активности; заиста су достигнуће у спорту преокренуле у циљ за себе, па чак и у опсесију, пре него у средство за досезање вишег циља.
Постоје људи који ову опозицију животних циљева сматрају неком врстом дилеме. У стварности, у такозваном учењачком типу, често налазимо урођену снажну одбојност према било каквој врсти физичке дисциплине; једнако тако, код многих који се баве спортом, осећање физичке снаге подстиче презир према онима који се у ,кулама од белокости“ ограничавају на оно што се сматра безопасним, на књиге и битке речима.
Ова два животна стила треба сматрати погрешно усмереним и плодом модерне декаденције, јер су оба страна херојској визији духа која је чинила осу најбољих класичних традиција Запада, осу која је, у контектсту актуелне обнове у Италији, успешно евоцирана.

Веома често се заборавља да је духовност, у суштини, начин живота и да се њена мера не састоји у појмовима, теоријама и идејама похрањеним у нечијој глави. Духовност је заправо оно то је успешно актуелизовано и преведено у осећај супериорности, који душа доживљава изнутра, и у племенито држање, које се изражава кроз тело.
Из ове перспективе могуће је увидети дисциплину која, иако може да се тиче телесних енергија, не почиње и не завршава њима, већ ће уместо тога постати средством за буђење живе и органске духовности. То је дисциплина супериорног унутрашњег карактера.

Код аскете је таква дисциплина, да тако кажемо, присутна на негативан начин; у хероја се, пак, показује на позитиван и афирмативан начин, типичан за западни свет. Унутрашња победа над најдубљим силама које израњају у свести током времена тензије и смртне опасности јесте тријумф у спољашњем смислу, али је, такође, знак победе духа над самим собом и унутрашњег преображења. Зато је, у древна времена, аура светлости окруживала хероја иницираног у религиозни или езотеријски покрет, и зато су херојске фигуре биле сматране симболима бесмртности.
Ипак, у модерној цивилизацији све тежи гушењу херојског осећања живота. Све је више или мање механизовано, духовно осиромашено и сведено на једну смотрену и регулисану асоцијацију неиспуњених бића која су изгубила своју самодовољност. Контакт између човекових дубоких, слободних сила и сила ствари и природе је прекинут: живот у метрополи скамењује све, синкопира сваки дах и загађује свако духовно ,,врело“.
Као да то није довољно, малодушне идеологије подстакле су презир према свим вредностима које су у другим временима биле темељ рационалније и јасније социјалне организације. У древним друштвима врх хијерархије заузимала је каста ратничке аристократије, док се данас у пацифистичко-хуманитарним утопијама (посебно у англосаксонским) ратник покушава приказати као нека врста анахронизма и као опасан ентитет који ће једног дана, у име прогреса, бити конвенционално уклоњен.

Пошто је угушена, херојска ће воља тражити друге начине да иступи ван мреже, што временом постаје све гушћа, практичних интереса, жудњи и тежњи; узбуђење које спортови узрокују код наших савременика само је израз овога. Херојска воља мора се опет учинити самосвесном и она мора превазићи границе материјализма.

У борби против планинских висова акција је коначно ослобођена свих машина и свега оног што човека одвлачи од непосредног и апсолутног односа са стварима. Горе, надомак неба и распуклина – услед мирне и тихе узвишености врхова; међу дивљим ветровима и снежним олујама; у заслепљујућој светлости ледника; или услед дивље, безнадежне вертикалности зидова стења – могуће је пробудити (кроз оно што на први поглед може изгледати као пуко коришћење тела) симбол превазилажења, истински духовну и вирилну светлост; могуће је начинити контакт са примордијалним силама закључаним унутар удова тела. На овај начин, борба планинара биће више него физичка, а успешан успон може представљати достигнуће нечега што није само људско. У древним митологијама планински врхови сматрани су за боравиште богова: ово јесте мит, али је такође и алегоријски израз истинског веровања које sub specie interioritatis увек може наново оживети.

У животу – како је после Ничеа указао Симел – људи имају чудну и готово невероватну моћ да досегну извесне егзистенцијалне врхове на којима је ,,живети више“ (mehr leben), односно, највиши интензитет живота, преображен у ,,више од живота“ (mehr als leben). На овим врховима, баш као шт се топлота претвара у светлост, живот постаје слободан од самог себе: не у смслу смрти индивидуалности или неке врсте мистичког бродолома, већ у смислу трансцедентне афирмације живота, у којој тескоба, бескрајна жудња, тежње, бриге, потрага за религиозном вером, људском потпором и људским циљевима уступају пред доминантним стањем смирености. У самом животу, а не ван њега, постоји нешто што је веће од живота. Овај херојски доживљај је драгоцен и добар је сам по себи, док је обичан живот вођен искључиво интересима, спољашњим стварима и људским конвенцијама. Користим реч доживљај, јер ово стање није повезано са вером или теоријом (које су увек безвредне и релативне); оно превасходно представља себе на најнепосреднији и несумњив наин, баш попут доживљаја бола или задовољства.

Ова дубока димензија духа, који се осећа бескрајним, самотрансцедентним и с оне стране свеколике манифестоване старности, изнова је пробуђена и сија – чак и не у потпуности свесно – у ,,лудилу“ оних који се, вођени вољом да надвладају страхове, исцрпљеност и примитивне инстинкте опрезности и самоочувања, у све већем броју и без икаквог одређеног разлога усуђују изазвати планинске висине.

Осетити се препуштеним искључиво сопственим способностима, без помоћи у безнадежним ситуацијама, заоденут снагом или слабошћу, без икога да му се обратиш изузев самом себи; успињати се од стене до стене, од хвата до хвата, од гребена до гребена, неумољиво, сатима и сатима, с осећањем висине и непосредне опасности свуда унаоколо; и коначно, након строгог испита ослањања искључиво на самодисциплину, наступа осећај неописивог ослобођења, соларне усамљености и тишине; крај борбе, потчињавање страхова и откривање безграничног хоризонта, километрима унаоколо, док све остало лежи доле, испод – у свему овоме могуће је заиста пронаћи реалну могућност прочишћења, буђења и поновног рађања нечег трансцедентног.

Није важно што само неколицина може испрва доивети херојски симболизам планине. Ове идеје ће утицати на људе када се на њих буду ваљано усредсредили. Не постоји истински планинар који није способан да планинарење доживи, бар у неколико повремених бљескова, као нешто више од пуког спорта. Једнако тако, не постоји истински пењач који нам не открива, очима или лицем препланулим од сунчеве рефлексије на снегу, белег расе која се преобразила, превазилазећи сој коме припадају људи равнице.

На темељу овога морамо спасити планине од загађујуће инвазије туриста који покушавају да их освоје градећи своје ,,цивилизоване“ базне логоре. Не мислим само на ову страшљиву омладину која са собом на популарна планинска састајалишта доноси испразне, световне градске навике (попут диска и тениских терена),  која се снобовски размеће разнобојном новом опремом коју су донели да би је користили само за безопасне шетње кроз шуму. Говорим и о онима што каљају тишину и незагађена места метеријализмом и тривијалношћу, односно, такмичарским духом и манијом за оним што је необично и тешко, а све зарад постављања нових рекорда.

Планина захтева чистоту и једноставност; захтева аскетизам.

,,О, небо нада мном! О, чисто, дубоко небо! Ти понору светлости! Гледајућ’ у те, дрхтим божанским жељама. Да се бацим у твоје висине – то је моја дубина! Да се скријем у твојој чистоти – то је моја невиност! И кад лутам сам, за чим моја душа гладује ноћу и на стазама несигурним? И када се успињем на планине, кога увек тражим на планинама, ако не тебе? И сво лутање моје и планинарење, све је то само неопходност и незграпно средство: сва моја воља жели једино да лети, да лети у тебе! “
(Ф. Ниче, Тако је говорио Заратустра)

Ово су речи које је Фридрих Ниче, филозоф који је бранио вољу за моћ, написао у забаченим планинама Енгадина. Неким људима ове речи нису ништа више од лирског надахнућа. За друге, оне садрже интимни осећај херојског духовног става, чији дух јесте акција, и дисциплину безобзирне самоконтроле. Храм овог духа јесте примордијална величанственост врхова, ледника, распуклина и безграничног плавог неба.

Јулијус Евола, Размишљања о врховима
превод: Светислав Бајић, издавач: Укронија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s