Замислимо један турбулентан авионски лет. У једном тренутку, авион гутају снажна олуја и густа магла. Комуникација са контролним торњем је готово онемогућена. Одговорни пилоти ће, колико год је то у њиховој моћи, покушати да изађу из гротла и безбедно слете. Уместо тога, наши пилоти устају, прилазе омањем округлом огледалу на улазу у кабину, и почињу да намештају фризуру. Авион, потпуно ван контроле, огромном брзином хрли ка тлу. На помолу је катастрофа. Пилоти и даље намештају фризуру. Путници им се придружују у баналности и трагици ситуације и, потпуно губећи из вида чињеницу да можда броје последње минуте у животу, почињу жучно да расправљају фризура ког пилота је боља. Пилотима годи расправа, воле што су у центру пажње, па додатно потпирују ватру страсти и емоција. Један господин се, премда стидљиво, осмељује и говори им да ће сви погинути ако нешто не предузму, док осталим путницима поручује да ће и они бити заслужни за то. Као одговор, добија најпре вербални, а затим и физички линч од стране путника и пилота, праћену егзалтираним слављем. Неколико секунди касније, авион остаје без електричне енергије. Путници на тренутак застају, али само на тренутак: убрзо се расправа наставља. Наједном, наранџасто-жута светлост их осветљава. Путници се, несвесни да светлост потиче од ватре која је захватила крило авиона, радују, јер поново могу видети фризуре. Наједном наступа потпуни мрак. Авион је уронио у тло. Нема преживелих.

Како бисте окарактерисали пилота и његово понашање? А путнике и њихово понашање? А оног несрећника који је једини указао на опасност ситуације у којој се налазе? А како бисте окарактерисали народ који, оболео, немоћан и сав захваћен формом без суштине, уместо да тражи лек и нову снагу, нови живот и нагон, расправља да ли у руци једног типског споменика од двадесет метара треба да стоји крст или мач? Или, пак, расправља да ли је уопште било потребно правити споменик, нити једног тренутка као аргумент не наводећи сопствену болест и слабост, те баналност таквог пројекта у том контексту.

За почетак, промислимо мало о симболу крста и мача.

Следити пут Богочовека, предузимати одговорност и бити спреман на мучеништво до којег би та одговорност могла да нас доведе; радити све што је у нашој моћи, не користећи религију, нити било шта друго, за скривање од живота (Ниче и Фром на изврстан начин пишу о разним скривалицама). То је симбол крста. У крајњем, присетимо се једног новозаветног момента. Чак и Господ, знајући шта следи, на тренутак упада у стање жалости и осећа бол у срцу: ,,И узевши Петра и оба сина Заведејева поче се жалостити и туговати. Тада им рече Исус: Жалосна је душа моја до смрти; останите овде и бдите са мном“. Ипак, он прихвата свој крст, на тај начин нам показујући Пут, Истину и Живот: ,,И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!“ Касније поново говори: ,,Опет и други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја“ (Мт. 26:37-42). Ово је такође симбол крста.
Снажити себе, оплемењивати се, бодрити свој дух и бити пожртвован, а затим то ширити на друге људе; бити, напослетку, спреман на супротстављање злу силом, о чему сјајно пише Иван Иљин – то је симбол мача. Дакле, о мачу се може говорити и на појединачном и на колективном плану, на духовном и материјалном.
Приметићемо да су оба симбола у нераскидивој вези: мач без крста постаје гола сила, неартикулисана моћ.   

Свако близак човеку који у мојој алегорији бива линчован, схватиће да је аутор текста и за крст и за мач. Чему онда овакав наслов текста? Карикатурално је да народ који је изгубио себе, своју снагу, свој крст и мач, жучно расправља о тим симболима. Да ли му то подсвест поручује да је изгубио сваки смисао за ранг у животу (Шпенглер)? Све ово личи на хистеричну расправу љубавног пара који раскида, расправу у којој има свега осим здравог разума.
Кич-патриотизам, патриотизам форме и крупних речи, галаме и неодговорности, довео нас је до тога да све више личимо на путнике из алегорије с почетка текста, на неоплемењену руљу која сопствену немоћ надомешћује буком и на зрно разума одговара тонама емоција и распећем. Већ чујем гласове који говоре: ,,Али, овде није реч о народу или појединцу, већ о Стефану Немањи и његовом значају!“ Да, на површном плану је о томе реч, што не значи да причу не треба изместити у неке дубље одаје испод површине, тамо где иначе бораве истине.

Свака критика бива уздигнута на виши ниво само ако се уз њу нуди и решење. У овом случају, једно од решења је бити што ближи оном линчованом човеку из алегорије. У маси оних који на све одговарају емоцијом, страдање и неприхватање су сигурни, али љубав према сопственом народу, а поготово његовим будућим генерацијама, мора бити јача од било ког страха од страдања. Насушно је потребно приказати наследницима заблуде њихових предака, послати солжењициновску поруку, која би требало да им буде водећа максима у животу, а она гласи: ,,Не живети у лажи!“

У критици не треба бити злонамеран, нити у патриотизму баналан, већ: ,,Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и манама.[…] Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу. Волети свој народ не значи ласкати му или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и неуморно се борити против њих.’’ (Иван Иљин, Пут духовне обнове)

Закључујемо: не треба се бојати улоге вечитог прогнаника, човека који устаје и враћа путнике и пилоте на поље суштинских проблема. Изостану ли такви људи, авион ће се сигурно срушити на земљу. 

аутор: Ђорђе Спасић, оснивач и уређивач ,,Менталног Хигијеничара“