ПРОМАШЕНИ ЖИВОТИ

Чудне су манифестације наших немира, наше хистеричне јурњаве сокацима лавиринта чије смо архитекте. Када би само неко чуо наше унутрашње вапаје, обложене сечивима довољно оштрим да разоре и најузвишенији мир. Ми урламо: ,,Срца су нам празна, нека неко завири барем у њихова предворја! Нека, кришом, у тренуцима наше непажње, уђе кроз одшкринут прозор!“

Наша је главна жеља: пуно срце племенитих душа, а негде нам измиче законитост, истина: људској логици несхватљива, да пехар љубави пресушује уколико никоме не допуштамо да пије из њега. Осећамо потребу за променом и закључујемо: празнина је резултат неодговарајуће средине, са исто тако неодговарајућим људима. ,,Бежи, само бежи од немира, и промена ће доћи сама, испуниће твоје срце док спаваш.“ Како то наивно звучи: самоомеђени споља неуништивим бедемима, очекујемо да ће их нека друга средина, са другим људима, други ауто, друга фризура или хаљина, минирати, на тај начин спашавајући наш пехар од пресушивања, што је смрт пре смрти.

Као мали, сањали смо како нас јуре разнолика чудовишта и приказе, док хаотично бежимо кроз градове, села, ливаде и мрачне шуме. На крају, увек побеђујемо – очи нам се отварају, а са тим чином нестају и чудовишта. Желели смо да то пренесемо и на јаву, али њени су механизми другачији. Потпуно смо погрешно схватили поенту филма и његове улоге.

Старац на самрти гледа уназад и врши рекапитулацију живота. На животов захтев за личном одговорношћу, одговорио је рецептом из кошмара. И потпуно промашио. Читав његов живот био је збир бежања од разних чудовишта. Изнова и изнова је ишчекивао и надао се буђењу, а једино што је добио било је умножавање монструма-јуришника.
 
Колико је само оваквих, промашених живота! На јави је рецепт потпуно супротан. Чудовишта нису на улици, у згради, шуми иза нас, већ у нама самима. Из ове истине над истинама проистиче логичан закључак: погубно је бежати од нечега што је у нама, јер ће нас, где год побегли, то пратити. Монструм свој раст и умножавање дугује протеку времена, тј. нашем игнорисању, а затим и бежању. Док у кошмару играмо улогу оних који беже, на јави морамо бити они који јуре, сустижу и уништавају; они који се не боје рањавања, трпљења и смрти – они који су спремни да дају све, како би уништили сопствена чудовишта и достигли пуноћу живљења.

Нека минирање почне. Изван бедема чекају племените душе.

аутор: Ђорђе Спасић, оснивач ,,Менталног Хигијеничара“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s