Пуританизму XIX века и уопште, читавом ,,аскетском“ хришћанском моралу објављен је рат, а за примарну реалност, која стоји иза мишљења и културе, проглашен је инстинкт живота, па чак и опипљивије, полни инстинкт. Ничеова философија живота припремила је друштво, које је прошло кроз искуство Првог светског рата и експлозију агресивних страсти, за прихватање психоанализе, која се управо двадесетих година утврђује као владајући правац у мишљењу западног света. Научни рад З. Фројда, В. Рајха и њихових ученика, уметничка открића надреалиста, Џ. Џојса, Т. Мана, Д. Лоренса, Х. Милера и других, нова слобода обичаја, својствена добу џеза и кабареа – све ово ставило је двадесете године овога века под заставу такозване “сексуалне револуције“. ,,Основни инстинкт“ се тражи и издваја у чистом облику, као “либидо“ у делима теоретичара и писаца – али, тај истин инстинкт, у својој апстракцији од других људских побуда и способности, као што примећују неки критичари, јесте само спекулативна схема, плод рашчлањавајуће активности разума.

По речима енглеског религиозног писца К. Луиса, “жудња је апстрактнија од логике: жудња тражи (надање тријумфује над искуством) неко чисто сексуално, дакле, чисто имагинарно спајање невероватне мужевности са невероватном женственошћу“. Тим више, ова одредба “апстрактно“ односи се на папирнату, пост-логичку жудњу, пробуђену теоретским позивима на сексуалну револуцију. “Плот, као таква“ у својим разузданим дионизијским екстазама, подсећа на ватрену фантазију онанисте, који чисто менталним напором издваја ту плот из читаве разноврсности, личносних, духовно-телесних својстава свог жуђеног “објекта“ – и карактеристично је да маштарије те врсте, на индивидуалном нивоу, често прати реална немоћ. У размерама читаве европске културе, то је била изградња још једног нивоа хиперреалности – вештачко приказивање телесних ликова, који су изразитији, згуснутији, концентровано-хипнотичкији од физичке реалности тела саме по себи, па зато изазивају умну екстазу при слабљењу управо сексуалне компоненте страсти. Као што је приметио Томас Елиот поводом Лоренсовог романа, “његова борба против сувише разумног (over-intellectualized) живота открива у њему самом сувише разумно створење“.

Хиперсексуалност – тако можемо означити ту умну сублимацију, хиперболизацију сексуалности, која се открива у Фројдовим радовима, и у Лоренсовим романима и, на најпримитивнијем нивоу, у мноштву порнографских издања, која су баш у то време почела да запљускују западни свет. Порнографија и јесте царство хиперсексуалности, сатинирано-папирнатих или кинематографских слика незамисливог секса, невиђено великих груди, снажних бедара, помамних оргазама.

Теорија психоанализе, и поред све своје научне суздржаности и пажљивости, открива хиперсексуални и, шире, хиперреалистички правац. Па, свет подсвести и инстинката, које Фројд проглашава за примарну човекову реалност, био је отворен помоћу свести – или откривен свешћу, као реалност нечег другог, која предстоји свести и превазилази је. Таква је судбина свести у XX веку – да реконструише из себе нешто друго од оног што је она сама, и да се тој скроз исконструисаној реалности покорава као нечем тобоже примарном, непобедиво моћном. Више је вероватно да то није примарна реалност која предстоји свести споља, него реалност изграђена самом свешћу и отуђена од ње као “надреалност“, која тобоже влада свешћу. Хиперреалност је начин самоотуђења свести, и фројдовско “несвесно“ може да се посматра као једна од најизразитијих, хипнотички најубедљивијих пројекција свести “изван себе“. Као што је приметио Дерида: “несвесно“ више није ‘ствар’ него потенцијална или маскирана свест’, или, можемо додати, свест која се крије од саме себе.

Па, и сам Фројд је истицао да откриће несвесног, као снаге која влада свешћу, мора да послужи, на крају крајева, узношењу саме свести: психоанализа, са Фројдове тачке гледишта, и јесте начин дешифровања и расветљавања подсвести, који дозвољава свети да постепено овлада тим “узаврелим казаном жудњи“. Другим речима, свест открива у свом подземљу несвесно, да би поново узнела себе над њим. Психоанализа је експанзија свести у оне сфере, које је сама свест прогласила за неповредљиве и унапред задате себи. За разлику од квантне механике, која признаје да је њен предмет (физички) од самог почетка делимично исконструисан, психоанализа поставља тек за свој коначни циљ свесно структурисање свог предмета (психичког). Али, у оба случаја физичка и психичка датост су у знатној мери пројекције (или функције) интелекта, који их посматра. Психоанализу ни најмање не би повредило кад би, попут квантне механике, признала да су посматрана својства несвесног исконски зависна (или чак произведена) од самих услова њеног посматрања и описивања.

Значај сексуалне револуције, чија је теоријска доминанта била психоанализа, уопште није у томе што су органска хемија и инстинкт из сфере потчињености свести прешли у сферу владавине свешћу – не, то је била само идеолошка оријентација револуције. Тамо где је инстинкт тобоже дошао на власт, он је владао и раније – у реалним сексуалним односима, у интимном животу људи. У стварности, сексуална револуција је била револуција свести, која је научила да производи вероватне симулације “чисте“ сексуалности – што “екстатичније“, тим апстрактније и разумније. Резултат сексуалне револуције није био тријумф “природног“ секса онолико колико тријумф менталитета над сексом, који је постао призор и роба, у облику небројено тиражних илузија хиперсексуалне моћи, завођења, “надмужевности“ и “надженствености“. То “над“, које слике секса чине популарним и робним, јесте управо својство, непостојеће у природи, унето свесном функцијом апстраховања и преувеличавања.