Претварање маске у лице или О ризицима симулације | Борислав Пекић

„Древно грчко веровање, инспирисано ликантропским стањима учесника обреда у тајним братствима вукова, утврђује да се: „нико вечно не може градити фантомом, а да то једном стварно не постане, нико не може вечно живети као вук, а да најпосле вук и не буде…“
(ДНЕВНИК, 1975)

Дарвин је тамнију боју доњих крила извесних дневних лептирова објаснио самозаштитом уприличеном дугим процесом природног одабирања. У опасности, нарочито када мирују, држе они крила усправно, излажући непријатељу мање упадљива доња. Примитиван начин самоодбране унапређен је код лептира Копривара сличношћу затворених крила с кором дрвећа на коме се одмарају. Индијски листак (Callima) добио је име по томе што на жбуњу личи на увели лист.

Друге врсте бране се парадоксалним средствима. Живим бојама упозоравају непријатеља да за јело нису укусне. „Лепота је“ вели Дарвин „задобијена подражавањем других лепих врста које бораве у истој области и уживају извесну имуност од напада зато што су непријатељима на неки начин штетне…“

Механизам који управља оваквим прилагођавањима понекад је необично рафиниран и рачуна на традиционалне навике традиционалних непријатеља. Човек би казао да раскошна Traphaena није много бринула за живот кад је себи допустила крила раскошних боја и великог распона. Џ. Џенер Вир, међутим, није веровао да је природа баш тако наивна, па је крупну Traphaenu pronubu затворио у црвендаћев кавез.

Лептир је ухваћен и прождран после шесдесет узалудних напада. Птица је насртала на крила која су привлачила пажњу. Тело је измицало док је она сваког пута остајала са комадићем крила у кљуну. До гозбе је дошло тек кад лептир више није имао чиме да лети. Очигледно, у природним условима он би умакао, због чега се у бразилским прашумама и на Малајским острвима срећу примерци Traphaene с изломљеним и избушеним крилима живих боја.

(Одолећемо искушењу да опишемо часног учењака Џ. Вира, који у сакралној тишини лабораторијума, с бележницом у руци и језиком међу зубима, коментарише мрцварење, броји до шездесет, а затим, оставши сам са црвендаћем, закључује како је Traphaena безбедна од птица благодарећи мудром дејству прилагођавања условима живота. И ми му верујемо. Верујемо да то важи за сваку Traphaenu, осим ову која је срела г. Вира. Наоружавајући је, природа је превидела човекову жеђ за сазнањем.)

Хајдемо с поређењем још корак даље. Цитирајући Бејтса, Дарвин вели: „Примећено је да извесни дневни лептири у Јужној Америци, који спадају у сасвим различите породице, тако блиско личе на Helocinidae у свакој црти и сенци боје, да би их могао разликовати само искусан ентомолог“.

Потом је утврђено да су подражаване Helocinidae заштићене од напада нарочитим мирисом. И најзад, закључено „да су лептири који су подражавали заштићене врсте задобили свој садашњи преварни изглед варирањем и природним одабирањем да би тако обмањивали као да су заштићена врста, и на тај начин умицали да не буду прождрани“.

Гусеница Сумрачника тзв. Sphinx, чија дужина прелази десет сантиметара, има дуж тела црне и жуте пруге, а глава, реп и ноге су јој сјајно црвени. Без тих опомињућих боја била би јој урођена отужност слаба заштита. Будући да гусенице имају веома нежну кожу и да им црева лако кроз ране испадају, чак и лако проверавање птичијим кљуном било би за њу фатално. Што би се птица у међувремену згадила, за мртву гусеницу није никаква утеха. Боја је, дакле, а не отужност, оно што гусеницу Сумрачника стварно штити.

Природа је пуна примера мимикрије свих начина и облика. Било би логички немогуће да је дар спасоносне симулације мимоишао једино њену круну, скромније названу човеком. Одвојивши се од рођачких примата, човек се лишио нужде за биолошком мимикријом која је мајмунима омогућила безбеднију дрвено-смеђу боју крзна и коже. Заузврат, обилно је развио све механизме социјалног, психолошког и моралног прилагођавања, па међу њима и оне што се сматрају мимикричним.

Кад слети на жбун, Callima са Суматре постаје његов лист. Узлетевши, враћа првобитни облик и поново постаје лептир. Гусенице које личе на гранчице дрвета, ма колико дуго провеле у стању прилагођености околини, у само-заштитној мимикрији којом се имитира дрво – не постају дрво. Из њих ће се сасвим успешно развити лептир.

С човеком се, међутим, често догађа да га подражавање мења, а мимикрична симулација коначно претвара у оно што се подражава.

Радећи на „Црноберзијанцима“, ископао сам из дневника класичан пример грађанске мимикрије. Са мном је у VIII разреду гимназије ‘боравио’ – тај би израз, наиме, најбоље одговарао ономе што је за друге било школовање – К. Т., узоран модел грађанског детета, чија је породица преживљавала за послератно време такође узорно грађанску судбину, која се кретала између конфискације имовине због привредне сарадње с непријатељем и њене национализације због Закона којим су индустријска средства за производњу пренета у друштвену својину за оне који нису сарађивали.

К. Т. је нашао да га прављење друштва фамилији у ламентацији над изгубљеном прошлошћу никуд неће одвести.

Ни неутралност, тешко уосталом изводљива, није обећавала профит. Иако социјално, ментално, духовно и морално неприпремљен, иако на свим тим линијама хендикепиран неодговарајућим одгојем, предузео је он да се новим условима што брже и боље прилагоди. Био је увек за стопу ангажованији и непомирљивији од других, поготову од оних што су за то имали јаче разлоге. У зачетку процеса прилагођавања још ми се поверавао, жалећи се на тешкоће, с којима се у симулацији носи.

Тешкоће су се односиле на људе пре него на начела. С начелима је некако и излазио на крај, јамачно што их је примењивао на другима. Али с људима, с којима их је морао делити, врло се споро и мучно срођавао. Касније, чим је маска на лицу учвршћена, проверавања су изостала.

Али чак и кад је у симулацији дотерао дотле да њиховом притиску подвргава властиту породицу, још увек је било тренутака опуштања када је дозвољавао да му се под маском види и крајичак правог лица, те да се сав његов добошарски ангажман прими као пука игра – свесно прилагођавање новим правилима животних обреда.

Затим је, у страху да се мимикрична маска не скине на погрешном месту или у погрешно време, своје право лице и своје рационалне разлоге за маскирање повукао у такве дубине бића, до којих је и сам ретко стизао. И све ређе, вероватно, уколико је откривао да га ти лагумирани алибији збуњују, његово понашање чине неприродним, а маску рањивом. Све до тада је, по свој прилици, разум контролисао ову ‘црну’ политику, као што је разум главног јунака „Црноберзијанаца“ Александра контролисао његову Црну берзу.

Све до тада је симулирао убеђења која интимно није делио, али која су му доносила извесну предност, као што их је његовом оцу некада доносило чланство у Индустријској комори. Васпитање, базирано на одлучујућој улози профита у животу, доносило је плодове на сасвим другој страни од замишљене, али је противуречност привидна, јер грађанско васпитање не прејудицира облик профита него његову примарну важност, ма какав иначе облик овај узео. Разум је, дакле, у тој фази симулације још увек командовао маском, јер је још увек знао зашто је она заменила право лице, које се могло показати кад год се хтело.

Оставимо га у том стању свесне или можда већ полусвесне мимикрије и сретнимо неколико година касније. Нови К. Т. није симулирао своја уверења. Не тврдим то стога што бих себе сматрао нарочито проницљивим, способним да лажни дукат од правог разликујем, већ што су докази његове искрености били исувише јаки да би се и овог пута смели приписати мимикрији. Благодарећи управо ономе на чему је мислио профитирати, проживео је на Голом отоку Педесетих доста тежак живот у размаку између наша два виђења. Мимикрија не би била кадра платити такву цену. За њу је било способно једино право уверење.

(У конфузији праксе скоро да је немогуће, осим позивом на жртве, разликовати аутентичне примерке једног убеђења од његових успешних симулација. Једино су питања живота и смрти кадра да учине овај избор. Пред смрћу, наиме, свака игра постаје несврсисходна.)

Откуда ова промена? Како је маска постала лицем, а некадашње право лице илузијом грађанског васпитања и отежавајућа околност биографије?

У мојим дневницима, који се односе на К. Т-а нема о томе ни речи. Очигледно, ствари постају замршене тек кад треба да уђу у роман. До тада се писац понаша нормално – не прави велико душевно питање од својих признања и осуда, симпатија или антипатија.

К. Т. ми је одувек био одвратан. Одвратна ми је била лаж у којој је живео и којој је подредио цео живот. Не тврдим да помоћну улогу у анимозности нису имала и начела што их је исповедао и примењивао, углавном на мени или мени подобним. Али нипошто одлучујућу, јер ми нови К. Т. није био одвратан, иако начела није променио. Рекао бих чак и да их је радикализовао. Очигледно, разлог је био у томе што је он променио однос према тим начелима. Што их више није симулирао него дубоко и искрено као своја осећао.

За један роман, међутим, нису од интереса факта овакве промене него њен процес. У том правцу би требало да иду моја истраживања. Бојим се, међутим, да она неће тећи лакше од покушаја да се испита порекло дизајна Heliconidae на крилима лептира који тој врсти не припадају, и објасни како је нагон за преживљавањем, удружен са способношћу прилагођавања, једном незаштићеном бићу дао изглед заштићеног?

У дневнику под касним датумом из 1976. налазим наговештај размишљања чији ме наставак очекује:

„Мимикрија захтева извесна знања о ономе што се подражава. Уколико су знања дубља, мимикрија је савршенија, опсена успелија, сврха сигурнија. Не може се прерушавати у нешто о чему се нема никаква представа. Нико не може симулирати неко убеђење, играти припадника неког покрета, ако никаквог појма нема какав је тип људи коме хоће да се припада, како мисли и поступа просечан припадник врсте.

Савршена симулација која би довела у врх врсте, да постоји, претпостављала би најдубље предзнање и високу меру прилагодљивости масци. Прилагодљивост која би у граничним случајевима ишла до потпуног поистовећивања, у коме, када је методично, нестаје искључујућа разлика између симулације и аутохтоније не само у последицама по друге, већ и у висцералном доживљавању тих последица, па се, после периода духовних недоумица, и криза, успоставља стање апсолутне хармоније с маском и за увек заборавља да је она неприродна, вештачка, приручна творевина испод које ишчезава право и стварно лице.

Самим заборавом губи она свако право на нас и наше мишљење. Губи га чак и ако га памтимо, јер га се сећамо као заблуду младости, незрелости, погрешног одгоја, неприкладних животних услова и свих оних околности што човека и без његове воље формирају. Маска је овладала умом, а преко њега првобитним лицем. Оно се постепено изобличава и под моћним притиском маске, која се никада не скида, постаје њено природно наличје.

Оно што се толико дуго говорило а да се није мислило, постаје оно што се мисли док се говори. Одјек преузима функцију звучног извора. Сенка функцију тела. Облик је овде функција лика. Привид преузима улогу стварности. Постаје се нови човек. На први поглед у оном смислу у коме је силуета човека који корача фантомским градом на биоскопском платну – човек. Али погрешка није у њему, него у том нашем брзом, непромишљеном првом погледу. Илузије нема. То јесте човек…“

Не заваравам се. Не верујем да познавање и признавање начела, по коме се не може привидно бити неко а да се то, на известан начин, до извесне мере, стварно не буде, помаже кад човек пред собом има празан лист хартије а у глави намеру да ту промену опише као поступан процес. Чини ми се, очајном, да би ми лакше било изаћи на крај с хеликонидеморфним шарама на крилима лептира који није из породице Heliconidae.

Борислав Пекић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s