,,Глад“ је први роман Кнута Хамсуна (више о писцу), највећег норвешког књижевника и добитника Нобелове награде из 1920. године. На више места наишао сам на негативне оцене романа, које су на појединим местима поприлично оштре, посебно када је у питању стил писања, који многи читаоци оцењују као превише упрошћен. Друга велика замерка тиче се радње романа. Ове замерке подробније ћу прокоментарисати на самом крају, у закључку, а, пре тога, треба рећи нешто више о књизи.

СИЖЕ

Радња романа прати живот једног младића, апсолутног аутсајдера, који се бори за голу егзистенцију. Његово право име није наведено нити једном. Он је неуспешни писац који углавном пише чланке и живи од њиховог објављивања. Будући да уредник новина неретко одбија младићеве списе, долазимо до наслова књиге као главног мотива и основне одлике младићевог живота: глад, глад и само глад. Радња није динамична, нити је главни акценат на њој: писац се много више бави унутрашњим стањем свог лика, које у тренутку доживљава промене за 180 степени: од фатализма и очајања, до радости и вере у бољи живот; од презира Бога и борбе са њим, до молитвеног стања, својственог најревноснијим верницима. Он нам на изузетан начин приказује све борбе и психичке промене које се дешавају у гладном и разочараном човеку. Емоција која преовладава је очајање. Младић осећа да је од свих напуштен, док остали живе лако и без икаквих проблема, па ће, тако, на једном месту рећи:

Делује да претерана склоност ка хаотичним маштаријама и стварању различитих верзија у глави исисава сву његову енергију за акцију. Иако писање одређује као свој животни позив, ретко завршава своје радове, а још их ређе предаје уреднику на увид. Он, тако својствено модерном човеку, од сопствених мисли ствара себи тамницу из које не може изаћи. Истовремено, стиче се утисак да је себе убедио у сопствену посвећеност, прегалаштво и надљудски рад, што је обична илузија. Како се његова агонија продужава, тако младић постаје све ирационалнији у својим поступцима, али и размишљањима.

Оно што је посебно занимљиво, јесте младићева дарежљивост, која се не губи чак ни у његовим најтежим данима. Друга значајна особина, можда чак и наглашенија од дарежљивости, јесте гордост. У прилог томе, довољно је споменути једну кратку епизоду, када му уредник нуди новац унапред, а овај то одбија, не желећи да се уопште створе назнаке стања у коме се налази.

Радосне моменте код младића срећемо само у две ситуације: када ствара и када је заљубљен. Из тога добијамо значајну тему за размишљање: да ли су љубав и стваралаштво стубови нашег живота, има ли радости без њих? Многи философи, попут Николаја Берђајева, су управо те две компоненте наводили као најбитније полуге живота сваког човека (јасно, љубав из њихових промишљања је нешто сложенија).

ЗАКЉУЧАК

,,Глад“ је сив и ретко мучан роман. Његова радња, као што сам већ навео, није динамична, нити у њему наилазимо на посебно лепу форму. Управо то многи читаоци замерају Хамсуну. По мом суду, њихов приступ и почетни прилаз је потпуно погрешан. Вредност ове књиге није у радњи и естетици, већ у огољивању живота и осликавању једног стања без икаквог украшавања или наруживања. Мени, као лаику, психолошко посматрање главног лика било је изузетно занимљиво. Можда грешим, али мислим да је главни младићев проблем недостатак акције. То је нешто што многима од нас недостаје. ,,Глад“ се у свему томе проказује као опомена, али и средство за боље разумевање оних који се налазе у сличној ситуацији. Битно је напоменути и то да је у питању полуаутобиографски роман, тако да је писац оно о чему пише углавном и сам преживео.

У случају да вам је код једне књиге битна само радња, предлажем вам да прескочите ,,Глад“, али и читање књига уопште, јер су за тако нешто кориснији филмови. У супротном: боље ,,Глад“ у руци, него глад у стомаку!.

ОЦЕНА: 7/10

аутор: Ђорђе Спасић, оснивач ,,Менталног Хигијеничара“