ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК И СОПСТВЕНИ ХЕРОЈ

У свом најпознатијем делу, Тако је говорио Заратустра, Фридрих Ниче говори о тзв. последњем човеку. Последњи човек је појединац који све ради у границама просека, живи просечно и боји се онога што доносе неистражени предели. Можда би, чак, уместо ,,појединац“, захвалнији и тачнији израз био ,,припадник гомиле“. Успињање ка врху планине за њега је нешто достојно гађења и презира, јер замара, напреже мишиће и кости, а уз то је ваздух на врху разређен; ни у најскривенијем кутку његових мисли нема говора о подвигу, самосавлађивању и померању сопствених граница. ,,Знате, успон је опасан: могу да се изгубим, постанем оброк дивљих звери, умрем од глади или гушења услед разређености ваздуха.’’ — тако, за све у животу, размишља последњи човек.

Он често проповеда веру у Бога, али његови поступци говоре да је једини бог у кога верује – он сам. Просечан човек ,,воли’’, све док та лажна љубав задовољава његове апетите, а лажна је, јер је лишена једне битне димензије – жртве. Жртва је оно чега се последњи човек највише боји, управо зато што захтева устајање против најнижих и најсебичнијих порива. Он има своје ситно задовољство за дан и ситно задовољство за ноћ, каже Ниче. Сој оваквих људи најбројнији је, јер је просечност вирус који се најлакше шири и изазива љубав од стране жртве. На самом почетку књиге, Заратустра каже:

Вај! Доћи ће доба кад човек неће више рађати звезде. Вај! Доћи ће доба човека који је највише за презирање а који се сам неће више умети презирати.
Ево! Ја ћу вам показати шта је то последњи човек.
,,Шта је то љубав? Шта је то стварање? Шта је то чежња? Шта је то звезда?’’ – тако пита последњи човек, и жмирка очима.
Тада ће земља постати мала, и по њој ће скакутати последњи човек који све чини малим. Његов сој не даје се истребити, као сој земљине мушице, последњи човек живи најдуже.
,,Ми смо пронашли срећу! – кажу последњи људи, и жмиркају очима.
Они су напустили пределе где је мучно живети: јер им треба топлоте.
Бити болестан и бити неповерљив, чини им се грех: много пазе како ће и шта ће. Луд им је, ко се још спотиче преко камења или преко људи!
Кад, кад помало отрова: то даје пријатне снове. Напослетку много отрова, да би умирање било лако.
Раде још, јер је посао забава. Али пазе, да забава не напрегне одвише.
Не постају више богати нити сиромашни: и једно и друго напреже. Ко би још владао? Ко би још слушао? И једно и друго напреже одвише.
Нема пастира, а стадо је једно! Сваки хоће исто, сви су једнаки: ко друкчије мисли, иде својевољно у лудницу.
,,Некада је био цео свет у заблуди!’’ – кажу понајфинији, и жмиркају очима.
Мудри су, и знају све што се догодило: те се могу подсмевати до миле воље. Још се свађају, али се брзо мире – да не би покварили желудац.
Имају своје ситно задовољство за дан, и своје ситно задовољство за ноћ: али чувају здравље.

,,Ми смо пронашли срећу’’ – кажу последњи људи, и жмиркају очима.

Последњи људи презиру, одбацују и исмевају свакога ко одступа од њихових норми и навика. Такав појединац за њих је прихватљив и достојан хвале само кад је мртав. Због тога је Ниче, како сам каже, рођен постхумно, као и гомила других људи. Да ли је разлог презира и одбацивања можда то што овакви ,,јеретици’’ подсећају последњег човека на оно што је могао и може да постане, али никада неће успети, јер не жели да се одрекне својих нискости и свог комфора?

На горенаведене речи, гомила одговара Заратустри: ,,Дај нам те последње људе, о Заратустра – тако су викали – начини нас тим последњим људима. А ми ти поклањамо натчовека!’’
Гомила жели просек: спокојном је чине само утабане стазе, оджртвоване жртве и одболоване боли. Њени адвокати су бука и квантитет.

Достојевски би философију живота просечног човека назвао философијом стомака, чији је почетак и крај ,,спасење стомака’’. Руски великан у свом дневнику записује:

Чим морално-религиозна идеја код једног народа дође до свог краја, иживи се, наступа панична и кукавичка потреба да се људи уједине ради „спасења стомака“ – свако грађанско уједињење у таквом случају других циљева не може имати… Али то спасавање стомака је најнемоћнија и најбеднија идеја међу свим идејама које могу да уједине човечанство. То је предосећање краја – почетак краја.

У прилог томе, вреди се присетити једне новозаветне мисли: ,,Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи Божјој.’’

Неразумевање концепта последњег човека и човека који му се одупире (називам га ,,сопствени херој’’), може бити јако опасно. Нисмо сви рођени да будемо хероји о којима ће свет и историја причати. За тако нешто потребан је и одговарајући сплет околности на који не можемо утицати. Тежња да се по сваку цену буде херој такве врсте може да претвори човека у звер. Оно на шта сигурно можемо утицати, јесте да будемо сопствени хероји. То значи: непрестано узрастати, зарањати у сопствене дубине и спознавати оно интертно и лоше у нама, оно достојно сахране без опела и тугованке; противника не можемо победити уколико га пре тога нисмо уочили. Сопствени херој носи свој пепео на брег, како би понео ватру своју у долине (Ниче). Он обавља свој посао са пуно самопрегора и одрицања. Такав човек отворено иступа против лажи и лицемерја, што су носећи стубови живота последњег човека. Зато, последњи човек каже: ,,Иди из овога града, Заратустра; овде те многи мрзе. Мрзе те поштењаци и праведници, и називају те својим непријатељем и презритељем; мрзе те исповедници праве вере, и називају те опасношћу за гомилу.’’

Карактеристичан пример сопственог хероја је Мопасанов лик, поморац Бернар. Француски писац о њему записује: ,,Бернар је мршав, спретан, необично воли чистоћу и ред, пажљив је и опрезан. То је простодушан и одан човек и изванредан поморац.

Последње Бернарове речи биле су: ,,Мислим да сам био добар поморац.’’
Њихову суштину, у једном свом запису, на изузетан начин објашњава руски Нобеловац Иван Буњин:

А шта је хтео да искаже тим речима? Радост сазнања да је, живећи на земљи, као добар поморац, био користан свом ближњем? Не: то да Бог сваком од нас даје, заједно са животом, овај или онај таленат и налаже нам, као свети дуг, да га не закопавамо у земљу. Зашто, због чега? То ми не знамо. Али треба да знамо да све у овом за нас несхватљивом животу обавезно мора имати некакав смисао, некакав узвишени Божији циљ усмерен на то да све у овом свету ,,буде како ваља“ и да ревносно испуњавање тога Божијег циља представља увек нашу заслугу пред њим, а зато и радост и понос. Бернар је то знао и осећао. Он је целог живота марљиво, достојно и одано испуњавао скромни задатак који му је Бог поверио, служио му је поштено, пуним срцем. И како би онда могао да не каже оно што је рекао у свом последњем часу? ,,А сада опрости грехе, владико, слуги твоме, који се усуђује да каже теби и људима: мислим да сам био добар поморац.“

На свакоме остаје избор: бити последњи човек или Бернар. Како Ниче/Заратустра каже:

,,Време је да човек постави себи сврху. Време је да човек засади клицу своје највише наде.’’

,,Ко се пење на највиша брда, тај се смеје свима жалосним играма и жалосним збиљама.’’

,,Али, тако ти моје љубави и наде: не одбацуј хероја у својој души!’’

аутор текста: Ђорђе Спасић, оснивач Менталног Хигијеничара

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s