Слушати бескрајну ноћ, без ње још бескрајнију.
И стих пада на душу као роса на ливаду.
(Пабло Неруда)

Брзо време доводи до трајног немира; кишовита вечерња балада га успорава и усађује мир. Док облаци испуњавају неправилности на неугледном путу, ум се празни од умишљених и стварних проблема, незадовољстава и свега другог што изазива дрхтавицу у грудима. Дивно је бити учесник ове баладе. Али, зашто сам сâм? Зар нико други не увиђа лековитост вечерњих момената? Кроз осветљене прозоре бројних домаћинстава непријатно и непристојно чкиље плаве светлости мањих и већих екрана. Те светлости код многих су гарант мира и равнотеже. Некада једно огњиште, централно место сваког породичног дома, замењено је бројним изворима плаве светлости, централним местима сваког појединца у егоцентричном, распородиченом* привиду заједнице. Ми неприлагођени и однарођени од нових времена теже постижемо спокојство; најчешће у дугим шетњама, попут ове, а ређе у разговорима са малобројним парњацима по сентименту и однарођености. Шетњу је, ипак, лакше приуштити.

Рано сам схватио да нема молитве и полета без месечине; нема експлозије инспирације и стваралачког севања без тачкастог ноћног плашта. Као што, по диктату природе, не могу да преживим без воде, по диктату стваралачког извора то не могу без месечевог лика. Усредсређивање на спољашње манифестације живота, који, колико год ми роптали, непрестано тече и траје, помаже ми да барем на пола сата одморим од онога што је у мени: од руина, немира, порушених царстава и напуштених храмова. Сва чула волшебно постају изоштрена и усклађена, не желећи да нарушавају достизање макар привидне хармоније. Што дуже корачам, тегови на мојим леђима све више добијају одлике привида, а свака тежина постаје заборављена категорија. Парадоксалан је начин на који кишне капи својим аритмичним слетовима буде правилну ритмику живота у маглом обогаћеној поетици ноћи. Нигде живе душе, нигде целовите душе! Само једна, половична и болесна, лута тражећи давно изгубљени остатак. Да ли га уопште треба тражити или је ново грађење оно чиме се постиже целовитост?

Нешто се повија на врху благе узбрдице којом ходам, некаква женска контура. Однекуд ми је позната, али још ништа не наслућујем, иако повремени бљескови муња покушавају да ми помогну у томе. Несвакидашња радост без икаквог питања усељава се у срце. Био сам убеђен да је подложност радости и жалости иза мене. Све сам јој ближи, али и даље недовољно да је препознам. Како кораци гутају метре између нас, тако се све јаче осећа мирис прошлости, а то ме испуњава неспокојством. Требало је закључати ту собу препуну боли!
Да, то је она: прошлост, препознајем косу која је пролазила између мојих прстију! Иако сам схватио чија је контура, радост ме и даље не напушта. Шта би то требало да значи? Љубав? Љубав према боли, према прошлости? Кораци су и даље сигурни и уједначени. Решен сам да се суочим са њом. Неколико метара касније, усредсређеност на кораке паралисала је све обрисе здравог разума: заборавио сам да је то само привида којој ја дајем облик! Одупирем се, али готово је немогуће извући се из снажног загрљаја прошлих времена. Слабости се нижу једна за другом. Више ни кораци нису уједначени. Сваком блаженству (блаженство = самозаборав) је крај. Потрчах ка њој раширених руку. Да, то је лице које радошћу боји сива јутра!

Густа магла једино је што сам шакама успео да зграбим. Моја изгубљена прошлост нечија је садашњост. Ах, ви авети прошлости! Ви кочничари наших живота! Куда да побегнем, а да не узбуркате моје срце?

Највеће проклетство које може задесити човека је сувише кратка садашњост, која би, по својој природи, требало да буде безвремена и вечна. Бити проклет значи бити прогнан из садашњости, роб прошлих времена и будућих стрепњи — бити онај који садашњости, противно природи, даје временску димензију. Самозаборав, то толико жељено стање, поново је показао свој кратки век. Блаженству је дошао крај, поново сам проклет, поново сам писац.

*распородичено = дезинтегрисано у смислу породице, измишљена реч

Ђорђе Спасић, оснивач ,,Менталног Хигијеничара“