КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА – Борислав Пекић | Препорукa за читање #8

Како упокојити вампира је Пекићев роман објављен 1977. године. Специфичне је структуре, јер се састоји из двадесет шест писама, уз два пост скриптума. Конрад Рутковски, главни лик, професор је средњовековне историје на Универзитету Хајделберг. Током Другог светског рата, својом вољом или не, постао је службеник Гестапа, са службом у једном далматинском граду. Две деценије касније, са супругом Сабином, која није упозната са детаљима његовог службовања, одлази у исти град, где почињу да га прогањају авети прошлости. О свему томе, у бројним писмима, пише брату своје жене Хилмару, доценту за историју XX века.

Као да истовремено пролазимо кроз две различите вароши, сазидане на истом простору, али строго одвојене различитом дубином опажања, па Сабина има око само за своју, ову године 1965, а ја, опет, само за ону кроз коју сам се возио 1943. Док се твоја сестра одушевљава барељефом на Већници, ја иза каменим образинама оживљеног грудобрана чујем метеж нашег Војног гарнизона.

ПИСМО ДРУГО

Свако писмо, Пекић насловљава по неком философском делу, у зависности од његове садржине, односно размишљања и тема које Рутковски обрађује. Па је, на пример, наслов првог писма Медитације (по Марку Аурелију), трећег Тако је говорио Заратустра (Ниче), дванаестог Пропаст запада (Шпенглер) итд.

Посебно у првим писмима, али и оним каснијим, Рутковски износи своја оштра размишљања о историји, њеним/нашим заблудама и улози историчара у ширењу пламена заблуда.

Чему се заваравати, Хилмаре. Ни најбољи међу нама никад не доспевају даље од мање-више савесне реконструкције историјских чињеница. А историјске су чињенице шкољке из којих је време извукло бисер. Упркос најобилнијој грађи, ми нисмо кадри да рестауришемо њихову живу срж, већ само суву и мртву љуштуру, остављајући изван сазнања и осећања све што се стварно збивало под тим енигматским шифрама прошлости, па ма то имало најсуровије облике патњи, искушења и смрти, а што, тек сада увиђам, чини једини релевантан садржај праве историје, која никада неће бити написана.

ПИСМО ПРВО

Поред тога што се бави озбиљним философским питањима, Пекић, на себи својствен начин, приказује начин функционисања и природу тоталитарних система. То поготово чини кроз лик пуковника Штајнбрехера, до танчина усавршеног мајстора логике и манипулације, чија је дијалектика, како Рутковски каже, отровна. Успут говори и о природи полиције, која је иста у свим системима. Па ће, тако, Штајнбрехер на једном месту рећи:

И зар мислите да нам нешто вреди што освајамо територије, ако нам измакну људи? Савлађивање, упокоравање, пацификација становништва наш је стратешки циљ. Територије су тек простори на којима се тај циљ постиже. Прави плен су људи. А са њима се ради на нашем фронту, Рутковски. Остали фронтови, уз помоћ провидности, одржавају се само да би се на нашем победило. Тек са полицијским успехом, војне победе добијају смисао. С нашим поразом, ниједна нам не вреди.

ПИСМО ТРЕЋЕ

А овако ће говорити о тоталитаризму, у коме владају непрекидна несигурност и страх и који изнад свега цени верност појединца и пријављивање неподобних и непослушних:

Сви желимо један другог да дојавимо, у нечему ухватимо. То је природно. Чак и здраво. На међусобном подозрењу заснивају се јака друштва. На свеопштој контроли. Универзалној шпијунажи. Непрекидном откуцавању. То одржава полицију у сталном погону. Она ће нестати једино када сви људи постану полицајци.

ПИСМО ПЕТО

Будући да се није слагао са начином деловања службе, константно је био растрзан између онога што у себи осећа и захтева који су пред њим постављани, због чега се одлучује да предузме нешто што су многи пре и после њега, по правилу неуспешно, покушавали – да подрије систем изнутра. Ту долазимо до првог значајног питања: да ли и најмањи компромис води оним већим, или је могуће одупрети се. У случају Рутковског, показало се да, оног тренутка када направи и најмањи компромис, човек помера камен који је био једина кочница на низбрдици која води ка провалији. Делује да је у питању универзално правило.

Вампир из наслова се може схватити вишеструко: као прошлост, савест… Да ли је могуће упокојити га? Док се његова жена бори са тежином колективне одговорности сопственог народа, Рутковског потискује, несумњиво тежа, лична одговорност. Иако зна да, попут многих, оно што га тишти може да пригуши алкохолом или дрогом, он то одбија и одлучује се да истражи корене зла у себи и другима. Међутим, да ли је разум довољан за решавање проблема гриже савести? Мислим да начин на који је Рутковски скончао даје јасан и прецизан одговор на то питање.

Делује да критика историје, као науке, и одбацивање прошлости, служе као оправдање онога што је учинио, тј. своде разарајућу снагу савести на подношљиву меру. Јер, по правилу, већ у наредном писму осећај кривице би напао са још више муниције. Услед тих промена стања и унутрашњих раздора, Рутковски постаје психички болестан, при чему се опсег болести креће од блажих неуроза и промена расположења, па до озбиљних халуцинација, током којих разговара са Адамом Трпковићем, локалним деловођом за чије је вешање био директно одговоран. Напослетку, Рутковски потпуно прелази на ,,тамну страну“, на извитоперену ничеовску философију, и покреће решавање ,,кишобранског питања“ (као аналогије ,,Јеврејском питању“). Остављам вам да, кроз читање романа, сазнате сами зашто је устао баш против кишобрана. У прилог изреченом говори наслов који је писац дао последњем писму главног јунака: С оне стране добра и зла (по Ничеовом делу). У њему, Рутковски записује:

Не плашимо се крви, браћо, ако је она нужна. Речено је да циљеви, у име којих се пролива, посвећују крв. А ја кажем: крв је та која посвећује, посвећује све ствари.

ПИСМО ДВАДЕСЕТ ШЕСТО

Главни јунак зарања свим својим бићем у океан нихилизма. Одбацује законе, правду, једнакост, доброту, грижу и стид, мудрост, љубав, патњу, слободу и прошлост. Одбацује човека и човечност, а признаје натчовека и натчовечност. Изнад свега признаје вољу.

Читаву књигу прожимају различита пишчева појашњења, у којима показује, тако делује, безграничну ширину своје ерудиције. Поготово је упечатљиво праћење клиничке слике психичких болести Рутковског, које Пекић приказује кроз закључке различитих стручњака који су се бавили анализом његовог стања. Ипак, огрешио бих се када бих пишчеву ерудицију свео само на поменута објашњења, јер је читав роман једна велика школа, а Пекић учитељ каквог никада нисмо имали. Многи су му замерали што пише на читаоцима неразумљив и тежак начин, са пуно података и философије, али дух и интелект не могу да напредују уз лимунада-литературу. Зато, препоручујем свима да се спријатеље са Пекићем, јер на тај начин добијају пријатеља за цео живот.

Уколико желите да помогнете развој блога, то можете учинити путем ПејПал платформе → https://paypal.me/mentalnihigijenicar

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s