Ерих Фром о моралној усамљености

Физиолошке потребе нису једини нужан део човекове природе. Постоји и један други део коме се такође не може одолети, део који не потиче од телесних процеса већ од суштине људског облика и обичаја живљења: човекове потребе за повезаношћу са светом изван себе, потребе за избегавањем самоће. Осећање потпуне усамљености и издвојености доводи до менталне дезинтеграције, као што физичко гладовање доводи до смрти. Та повезаност са другим није исто што и физички додир. Појединац може бити годинама физички усамљен, а да ипак буде везан за идеје, вредности или бар за друштвене обрасце који му дају осећање општења и ,,припадања“. С друге стране, он може да живи међу људима, а да га ипак савлада осећање крајње издвојености, чији је исход, ако оно пређе извесну границу, стање лудила које представљају шизофренички поремећаји. Тај недостатак везаности за вредности, симболе, обрасце можемо назвати моралном усамљеношћу и рећи да је морална усамљеност неподношљива као и физичка, или да физичка усамљеност постаје неподношљива само ако обухвата и моралну усамљеност.

Духовна повезаност са светом може да има многе видове; монах који у ћелији верује у бога и политички затвореник који у самици саосећа са својим саборцима нису морално усамљени, а није ни енглески џентлмен који носи смокинг у најегзотичнијој средини, ни малограђанин, који мада дубоко издвојен од својих ближњих, саосећа са својом нацијом или са њеним симболима. Таква повезаност са светом може да буде племенита или ништавна, али чак и повезаност са најнижим врстама образаца много је боља од усамљености. Религија и национализам, као и сваки обичај и свако веровање, ма како бесмислени и унижавајући били, јесу, само ако повезују појединца са другима, уточишште од онога чега се човек највише плаши: од издвојености.

Неодољиву потребу за избегавањем моралне издвојености најснажније је описао Балзак на овом месту из Патњи једног проналазача.

Али знај ово, урежи то у свој још тако мек мозак: човек се ужасава самоће. А, од сваке самоће, морална усамљеност улива највише страха. Први пустињаци живели су с Богом, живели су у најгушће насељеном свету, у духовном свету… Прва мисао код човека, макар он био и губавац или робијаш, пропалица или болесник, јесте да потражи друга себи. Да би задовољио то осећање које је суштина живота, он употребљава све своје способности, сву своју моћ, сав жар својега живота. Да није те свемоћне жеље, зар би сотона могао да нађе другове? О томе би се могла испевати читава песма која би била предигра Изгубљеном рају, јер он није ништа друго него правдање побуне.

Одломак из књиге ,,Бекство од слободе“


2 Comments

Оставите одговор на Ментални Хигијеничар Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s