Пре много година, дошло је до испуњења моје вишегодишње жеље, те сам са пријатељем Павлом посетио Свету Гору, стуб који својом постојаношћу и чврстином штити духовни свет од претварања у прах. Угостио нас је Павлов вишегодишњи духовник, старац Герасим, за кога сам чуо да није говорљив, да уме да буде прек, али и да има кључ за сваки духовни катанац. Док смо, по тешко приступачном терену, пешачили ка његовој келији, бринуо сам о начину комуникације са овим рођеним Атињанином, на шта ми је Павле само рекао: ,,Нека те то не брине, има отац Герасим механизам за нас Србе…“

При првом сусрету, нисам успео да уочим ни најмању назнаку преког карактера. Старац је имао најблажи поглед са којим су се моје очи икада сусреле, поглед чија питомост испуњава срце истинском љубављу и чисти душу од свих прљавштина које су се, током живљења ,,у свету“, нагомилале. При првој размени речи, схватио сам да заиста има сјајан механизам за нас Србе — течно је говорио српски језик! Чак је био упознат са чињеницом да јужњаци причају ,,мало другачије“.

— Вама из јужне Србије дупло је теже да обезбедите место у Царству Божијем. – обратио ми се са озбиљношћу Страшног суда.
— Зашто, оче? – упитах, док сам мисаоно копао по гресима, не бих ли наслутио на шта тачно алудира.
— Зар наш Господ не каже ,,Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој“? А ви сте свој крст одбацили и одрекли га се. – наставио је још озбиљније.
— Па… који је наш крст?
— Ваш крст су падежи! – одговорио је, док су ивице његових усана хитро клизиле ка ушима.

Ако је искрени смех вид молитве, онда смо у заједничкој молитви провели неколико минута. Схватио сам да старчић у себи не носи ни трунку прекости, којом сам, очигледно, застрашиван. Након шале. која је испунила наше груди страхом Божијим (можда је ово приступ који би професори српског језика и књижевности требало да усвоје?), старац Герасим ми је појаснио како је научио српски. Његов духовни отац, пореклом Рус, по окончању грађанског рата у Русији, био је принуђен да напусти своју отаџбину. Сплетом интересантних околности, ново место његовог пребивалишта, као и многим другим руским емигрантима, постао је Лесковац, у коме је живео све док није одлучио да се замонаши. Кроз суживот с њим, монах Герасим заволео је Србију, због чега је научио наш језик, а пуно времена посветио је и проучавању историје и традиције. На тај начин, покупио је симпатије српских монаха на Светој Гори и постао омиљени духовник великог броја Срба који посећују ово рајско место.

Након кратког разговора и упознавања, повео нас је ка својој келији, која је својим неправилним обликом ватрено пркосила свим боговима симетрије. Келија је била готово празна, а трагови људског живота у њој малобројни. Испод отвора који је личио на прозор, налазио се мали сто, чија је површина била избраздана рупицама, које говоре о томе да је дрвени четвороножац, неретко, предмет гозбе светогорских црва. (Зар они немају право на агапе?) На столу су стајале две зарђале конзерве: у већој је старац кувао храну, а у мањој чај. За госте је имао џезву са неколико похабаних шољица. Зидови, који су следили асиметричну побуну своје спољашности, привукли су ми пажњу чим сам ушао. Било је нечег привлачног у том немару према било каквим правилностима. Ипак, није сукоб монаха са симетричношћу оно чиме сам највише био заинтригиран, већ зидни натпис исписан јарком бојом на грчком језику. Будући да се простирао од једног краја зида, па све до иконе Светог Нектарија Егинског на другом, било је немогуће не приметити га. Моје познавање грчког језика није било ни приближно добро као старчево познавање српског, те сам морао да затражим превод.

 ,,Поједностави свој живот!“ – одговорио је енергично. ,,Сви наши духовни и психички проблеми, а живимо у духовно и психички болесном времену, свој корен имају у претераном усложњавању живота, у свакодневној бризи о стварима које већ сутрадан више неће бити битне. Као младић, док сам још био световни човек, заинтересовао сам се за самурајску културу и етику. Тако сам се, читајући мисли Јамамота Цунетома, самураја из друге половине седамнаестог века, први пут сусрео са овим начелом и почео да га практикујем. Нисам био свестан да ми се пред носом, у Грчкој, примењује то исто начело, све док нисам постао искушеник на Светој Гори, где сам, у пракси, упознао простоту и једноставност живљења. Када сам саградио келију, најпре сам, како би ме стално опомињала, написао реченицу коју сада гледаш. Ову просту заповест треба практиковати у погледу поседовања ствари, мисаоно и у говору. Ма, у свему! Када радиш, усредсреди се на једну ствар, никако на више њих! Када говориш, говори само оно за шта мислиш да ће бити корисно и теби и другима. У говору буди концизан! Остатак времена ћути и стапај се са тишином или се усредсреди на говор саговорника. Способност ћутања и слушања највреднији је драгуљ, али баш зато што је највреднији, невероватно је тешко доћи до њега. Практикуј једноставност свакодневно и заборавићеш на умор, чаму и депресију.“

Иако је од разговора прошло више година, не прође дан да не помислим на ове савете. Чак сам, када смо се вратили са Свете Горе, дошао на идеју да исти натпис постане део зидне декорације једне собе мог стана, али је моја вољена, кратко и ефикасно како то само жене умеју, успела да ме убеди да одустанем од намере – претњом да ће поједноставити свој живот, тако што ће ме протерати из истог. Ето примера једноставне и ефикасне аргументације.

Но, већ првог световног дана, схватио сам да постоји један, не тако наиван, проблем. На столу су ме, незадовољне што их још нисам завршио, чекале две приче, а пешчани сат је кроз своје уско грло пропуштао последња зрна песка за завршетак пројекта на коме сам радио. Уз то, да би се отплатили кредити потребно је радити два посла, док из мрачних делова свести непрестано вреба брига о реновирању стана, куповини новог аута, породици…
Схватио сам да ми старац није саопштио најбитнију ствар: како пронаћи време за практиковање једноставности? Ух, што ме мучи нека чама…

Ђорђе Спасић, оснивач ,,Менталног Хигијеничара“

Уколико желите да помогнете развој блога, то можете учинити путем ПејПал платформе: https://paypal.me/mentalnihigijenicar