Када сам налетео на књигу ,,Корак вука“, Божидар Милидраговић, њен аутор, био ми је апсолутно непознат (више о аутору), као и наслов коме је текст посвећен.

Божидар Милидраговић (1939 – 2005)

Роман говори о присилном исељавању Срба са територије Косова и Метохије шездесетих и седамдесетих година прошлог столећа. Да ли због саме теме коју је Милидраговић обрадио или је посреди нешто друго, али објављивање његовог романа било је праћено огромним потешкоћама. Према речима самог аутора, 1970. године, тешка срца је, на предлог уредника ,,Нолита“, пристао на систематизацију рукописа, праћену избацивањем многих његових делова. Ипак, то није било довољно уреднику, па је објављивање романа одлагано два пута, док издавач, коначно, није одустао од његовог штампања. Према ауторовом сведочењу, био је обесхрабрен одбијањем издавача и њиховим отворено и речито израженим страхом да рукопис објаве. Нисам сигуран како сам се снашао у целој гунгули око објављивања, те због тога узмите следећи податак са резервом: колико сам успео да схватим, прво издање објављено је тек 1981. године, а друго четири године касније. У мојим рукама нашло се друго, допуњено издање романа, објављено 1985. године.

,,Корак вука“ написан је у форми дневника главног лика – Вука. Он је учитељ који са женом и сином одлучује да се врати на своје огњиште, у село Петровац код Ђаковице. У роману има много тога аутобиографског. Управо је Петровац пишчево родно село. Милидраговић на један жив начин, кроз узбудљиву причу, приказује на који су начин Шиптари принуђивали читаве породице да се масовно исељавају са простора КиМ: најпре, слањем понуде за куповину куће и имања, што су многи прихватали, а, затим – застрашивањем и, коначно, принудом и оружјем.

Прошлога лета добио сам неколико понуда да продам кућу и земљу Шиптарима из ближе и даље околине Петровца. Све сам уљудно одбио. Зима је протекла без узнемиравања сличне врсте. Понадао сам се да их више неће бити.
Али у пролеће!…
Био сам поранио да покосим ливаду, кад на прагу угледах писмо. Жућкаст, груб папир, пун љуске од дрвета, исписан мастиљавом оловком, крупним незграпним рукописом; притиснут каменом. Дохваћена росом, малко разливена, слова ме подсетише на траг канџе неке грабљивице у снегу.
Од прве речи обневидех.
Извесни Ук Укшин, мени непознат, јавља ми да живим на његовој земљи. Великодушно ми оставља месец дана да се спремим и одселим. То више није био уговор о купопордаји, ни трговачка понуда било какве врсте.


Како је дошло до тога да Вук почне писање свог дневника? Будући да, у његовом случају, прва фаза претходно наведене матрице није прошла успешно, Шиптари су прешли на другу. У глуво доба ноћи, тројица мушкараца, по ко зна који пут, ушли су у његово двориште, гласно га дозивајући. Решио је да томе стане на пут и узео пушку. У мраку успева да види само силуете и погађа једну од њих. Посетиоци беже и одводе палу силуету. Вук није знао да ли је убио погођеног Шиптара, али је претпоставио да га чека крвна освета. Знао је и име осветника: Ук Укшин. Због тога одлази од куће и почиње своје лутање по шумама, њивама и забаченим сокацима. Истовремено пише дневник. У почетку се повремено враћа и остаје неко време у штали, где му жена доноси храну, али како време одмиче, то се дешава све ређе.

Јадниче, каже ми жена, врати се у кућу! Не прави будалу од себе! Ако то жели, Ук Укшин ће те пронаћи, све да се кријеш под земљом!

Под земљом! мрмљам ја. Под земљом! И при том сујеверно пљуцкам, грицкајући језик. Можда под земљом, кажем, али пре тога му неће поћи за руком да ме отера са земље! Моје земље!

Писац на изврстан начин описује психолошки свет одбеглог учитеља, његове страхове, дилеме, привиђења и сумње… Ноћи су најтеже. Уморан је, али не може да заспи услед неспокоја. Не сме ни да се окрене, можда баш у том тренутку иза њега стоје осветници.

Страх од окретања везан је за старо сеоско празноверје: ако се у страху окренеш, угледаћеш управо оно од чега стрепиш и бежиш. Кућа! Соба! Таваница! Дајте ми кућу, собу, таваницу! Сакријте ме од ноћног неба!

Вук је једино у погледу једне ствари био сигуран – жив неће напустити своју кућу.

Зар ти је она рушевна кућа милија од овог детета овде? …
Милија ми је, пресекох жену, јер сам без ње нико и ништа. Ако на овом свету има места и за нас, оно мора да буде и овде где смо. Ако га нема овде, неће га бити ни другде.

Зашто овоме детету не даш да прохода и одрасте?! – пита ме жена.
Како да одрасте, када већ зна да нема на чему ни да прохода? – кажем ја.

Неко ће рећи да се трвем и да пишем као неки задрти човек племена.
Неко ће казати да се трвем око земље.
Ја то поричем.
Не носим се због земље и око земље. Говорим о слободи: ако нисам слободан на једном месту, роб сам на сваком другом.

Као што сам рекао, суштина романа приказана је узбудљивом и динамичном причом, иако је реч о дневнику. Да не бих некоме покварио евентуално читање, фабулу не бих детаљније описивао, већ бих се задржао на приказивању почетка романа. Уместо тога, изложио бих нешто што ми је пало на памет…

Запитао сам се, након читања, зашто један овакав, заиста квалитетан роман, није одјекнуо више у нашој књижевној јавности. Мислим да се одговор налази у једној од главних одлика романа и његовог главног лика. На нашим просторима, а вероватно и шире, политика је та која диктира шта ће се објавити, шта ће добити подршку, а шта бити скрајнуто. У роману ,,Корак вука“ нема никаквог распиривања мржње, што је за политиканство (читај: манипулисање) најплодније тло, нити Вук изговара крупне речи и оплакује сопствену позицију, истовремено . А многи би рекли да је имао свако право на тако нешто. Међутим, шта један човек има од мржње и оплакивања? Шта има од крупних речи? Дело говори гласније од свега, оно на најбољи начин осликава нечији став и одређује материјал од кога је неко саткан. То показује и одјек Вукове чврсте намере да не напусти родну кућу ни по коју цену.

Да би се превазишла, да би нестала, да би се видело колика је њена снага и колико су силовити али кратки њени домети, једнога дана мржња ће јавно да плане и јавно да сагори.

За крај, навео бих једну упечатљиву реченицу из разговора учитеља Вука са комшијом Фроком Штуфајем. Упечатљива је јер се у потпуности обистинила данас.

Јефтина је данас српска земља овде, али једнога дана, можда, биће скупа и за Србе и за Шиптаре.

… и речи Вуковог комшије Фрока:

Ти си можда мртав, ти сам, али ти не припадаш мртвом народу! Па све нек га с Косова и нестане, столећима још у његовом језику, па и у језику туђина, одзвањаће имена градова и села у којима је овде живео: српска имена, која носе сва насеља Косова и Метохије; имена светих царских и краљевских лаври… Па ипак, можеш ли а да свој народ и не презиреш? Подвио је врат и дао да га отерају с рођеног прага, из своје најславније постојбине!

Уколико желите да помогнете развој блога, то можете учинити путем ПејПал платформе: https://paypal.me/mentalnihigijenicar