Где год да се осврнеш, на крилима буке, лажне раскоши и сјаја који оштећује ум, дешава се живот. Барем тако кажу. Примамљив живот, који нуди загрљај свакоме, а из загрљаја не пушта никога. Његов стисак ломи кости, али то није оно најгоре. За разлику од кости, која може да зарасте, оштећење унутрашњег човечијег живота ретко доживљава поправку и залечење, а живот коме се многи клањају располаже оружјем које са великом лакоћом врши унутрашње разарање онога што човек једино поседује – унутрашњи свет. Многи, поведени његовом примамљивом спољашношћу и лажним сјајем, дозвољавају да постану жртве затупљивања и самостално одлазе у ропство, унутар граница пет чула. Побуниш ли се против тога својим делима и непристајањем, одбациш ли златни кавез, осудићеш себе на изгнанство. Постајеш странац, а бити странац свету коме припада већина, значи године преипитивања, несанице и усамљености. ,,Шта није у реду са мном?“, питаћеш се свакодневно. Онај ко успе да усамљеност претвори у стваралачку самоћу, постаје истински слободан и више га не дотиче што је усуд баш њему наменио да од рођења буде мртав у језеру ,,живих и затупљених“.
Но, лако је писати о томе, али колико људи заиста успе да достигне тај степен слободе? Пет, педесет, пет хиљада…? Свакако, врло мало. Срећан си ако за живота сретнеш двоје таквих. Још си срећнији ако победиш своје егзистенцијалне сумње, зарониш у дубину и откријеш да се у дубини заправо налази висина које си жедан. За то је нужно бити спреман за подвиг који ,,живи у затупљености“ називају баченим годинама; потребно је завирити у себе и признати да оно што они сматрају радошћу и животом, теби представља бесмисао и смрт пре смрти. То је тренутак када себе проглашаваш странцем. Тада си се упустио у освајање најтежег успона, ту почиње твој духовни алпинизам. Чека те Врх на коме живе једини истински господари – господари сопственог духа. Можда ће те при успињању однети лавина или прождрети гладни вукови које си сматрао својим пријатељима, а можда једноставно клонеш од изнемоглости. Но, иако је долазак на Врх важна ствар, није и најважнија. Суштина је у успињању, у побеђивању препрека. У духовном алпинизму нема поражених, сви су победници. И да клонеш пре стизања на врх, победио си. Неко, коме си показао и осветлио пут, ће те наследити. Наставиће успињање тамо где си ти пао, а Планина ће, док је света [па макар и овог лажног], говорити о твојој борби, док твој дух лебди заједно са облацима који се стапају са Врхом коме си тежио читавог живота. Како год да завршиш, победио си. Само се осмели и постани духовни алпиниста.
Ђорђе Спасић, администратор М.Х.
Ментални Хигијеничар 