Те олујне ноћи, без почетка и краја,
због тебе, мила, постадох прах
чије су честице, препуштене игри ветра,
расуте по крвавим горама Југа.

Не, није мој, то твој је прах!
Нећу да присвајам дела других стваралаца.
А мени преостаје једино дух
који је снажнији, што јача је олуја.

Чија је љубав која духу том
показује слике давно сахрањеног смисла?
Чија су сећања која његовој снази
супростављају безбројни стрељачки вод
са наређењем да сваке ноћи чини нову егзекуцију
над истим, давно осуђеним, кривцем?

Ослободи мој дух, проспи тај прах
што се из гора стално теби враћа:
зар проклетници не заслужују своју Плаву гробницу?
Не жали, мила, ко што онда ниси,
омогући мир невољеном делу.
(Па и писци спаљују своје лоше рукописе.)

Ђорђе Спасић, администратор М.Х.