Упијајући дух старине и неких прошлих времена, у запећку запећка бабине собе, угледах стари будилник југословенске производње. Некада је показивао тачно време и представљао централну фигуру у соби, красећи је бљесковима своје сребрне боје. Данас је одбачен и прекривен, чудне ли ироније, мноштвом трагова времена, господара који је решио да жигоше свог роба. О његовој старости сведоче рђа, прашина и уобичајене мрље различитих облика. Казаљке, у облику средњовековних мачева, некада су се, неуморно и без роптања, изнова и изнова сретале у истој тачки, започињући нови круг. Ипак, томе је, као и свему другом на овом свету, дошао крај, па је њихово весело путовање по кружници морало да се заврши. Од тада, људско око је све ређе усмеравало своју путању ка будилнику, све док га ја, представник те анђеоске врсте под контролом ђавола, нисам случајно угледао. Давно је стари будилник успео да се помири са својим усудом, давно је прихватио чињеницу да ће убудуће служити само пауцима, који користе његове ивице како би привезали један крај своје савршено исплетене мреже. И тако док неко од укућана не реши да га пошаље на отпад. Ипак, веровао је у чудо и чудо се десило – поново је изазвао људску пажњу.
Ионако већ опчињен старудијом, дуго сам га посматрао из свих могућих углова. Тако обично бива са свиме што у наш живот уђе неприметно и ненаметљиво. Казаљке су стале баш када је требало да откуцају 9:30. Мало им је недостајало… Који је то дан био? Која година? Да ли је механизам застао увече или ујутру? Да ли је сат гајио наде да ће скончати тачно у поноћ, баш као што се људи надају да ће овоземаљску епизоду завршити тек након што заврше све послове (којима нема краја), остваре све планове и амбиције (којима нема краја), у позној старости и без икакве патње – по могућству у сну? Показало се у случају овог будилника, баш као што је случај са људима, да се оно што је записано не обазире превише на било чије планове и жеље.
Шта ће бити када се и моја мала казаљка, по последњи пут, нађе између деветке и десетке, а велика у непосредној близини шестице? Можда тога нећу бити свестан, а шта ако будем био? Шта ће тада бити важно? Од чега ће зависити степен спокојства којим ћу дочекати да моја велика казаљка стигне надомак шестице и заврши своје путовање? Од достигнућа у професији? Материјалних успеха? Броја људи који су остали иза мене у животној трци? Степену задовољења моје, често несагледиве, сујете? Броја жена које сам љубио или количине љубави коју сам гајио према једној жени? Од жртве којој сам излагао друге зарад сопствених прохтева или од жртве коју сам подносио зарад других? Од популарности на друштвеним мрежама? Од љубави коју сам примао или од љубави коју сам давао? Колико роптање за живота и везаност за овоземаљско одређује начин на који ћемо поднети последње примицање велике казаљке шестици? Питања и питања…
А има ли одговора? Наравно. Све је ово важно за спокојство. У чему је грешка нашег механизма? – У томе што, за живота, док смо у пуној снази, на један начин одговарамо на задата питања, а на сасвим супротан када се велика казаљка, по последњи пут, приближи шестици. Тако настаје агонија, стање које смрт чини страшном. Један часовник је морао да стане и претрпи страховите ударе времена и самоће, како би моје казаљке поново почеле да показују тачно време. Докле ће тако бити? Надам се до 9:29… једног дана.
Ђорђе Спасић
Ментални Хигијеничар 