Толико година бежања и чекања, а непријатељ је сада био у мојој кући. Са прозора сам га угледао како се с муком пење узбрдо неравним путем. Помагао се штапом, грубо одељаном палицом, која у његовим старачким рукама није могла бити оружје, већ ослонац. С напором сам чуо оно што сам очекивао: слабо куцање на вратима. Погледао сам, не без сете, своје рукописе, допола написан концепт и Артемидорову расправу о сновима, књигу мало чудну овде јер ја не знам грчки. Још један изгубљен дан, помислих. Морао сам се бранити кључем. Уплаших се да ће се човек срушити, али он начини неколико несигурних корака, испусти штап, који више нисам видео, и паде на мој кревет, исцрпљен. Моја стрепња га је много пута замишљала, али тек тада сам приметио да личи, као брат брату, на последњи портрет Абрахама Линколна. Било је отприлике четири поподне.

Нагох се над њим да би ме чуо.

— Неки мисле да године пролазе само зха њих, рекох му, али оне пролазе и за друге. Најзад смо се овде срели и оно што се раније догодило нема смисла.

Док сам говорио, он је био откопчаоп свој дугачки капут. Десна рука му је лежала у џепу сакоа. Нешто је било уперено у мене иј а осетих да је то револвер.

Он ми тада рече одлучним гласом:

— Да бих ушао у вашу кућу, прибегао сам сажаљењу. Сада ви зависите од моје милости, а ја нисам милосрдан.

Покушах нешто да кажем. Ја нисам снажан човек и само речи су ме могле спасти. Успео сам да му кажем ово:

— Истина је да сам некада давно мучио једно дете, али ви нисте више то дете нити ја онај безумник. Уосталом, освета није мање ташта и смешна него што је то опроштај.
— Баш зато што нисам више оно дете, одговори ми он, ја вас морам убити. Не ради се о освети, већ о извршењу правде. Ваши су аргументи, Борхес, пука лукавства страха да вас не убијем. Ви више ништа не можете учинити.
— Могу нешто да учиним, одговорих му.
— Шта? упита ме он.
— Да се пробудим.

Тако и учиних.