Много је говора било и остало код свих народа света, у нашем народу посебно, о жртви и жртвовању, па ипак много шта је остало нејасно и противречно. Тако се најчешће говори и пише о жртви као губитку и лишавању, о човеку-жртви који неправедно страда, у ранијим временима и чешће, о жртви која се приносила боговима при верском обреду на дар. О. Антоније Блум, међутим, упозорава да у хебрејском, грчком, латинском и словенским језицима реч жртва (мада је у Вуковом Рјечнику нема) потиче од речи свето – то значи учинити нешто светим, посвећеним, а не изгубити га.
Ранији облици жртвовања, готово код свих старих народа, састојали су се у људским жртвама које су једино могле – тако се веома дуго времена веровало – да ублаже љутину и освету богова над грешним људима и народима, али и да та жртва осигура плодност, па и да служи као предохрана против болести, глади, смрти и демона.
У религиозној, али и друштвеној историји Запада, пресудно је било библијско казивање о жртвовању Исака када је Бог одбио Аврамову жртву, постављајући овна уместо човека као жртвени дар. Примери жртвовања животиња код палеолитских ловаца који претходе неолитским земљорадницима и сточарима, као и жртвовање биљака, воћа и цвећа у Индији, у ведском култу соме, не умањују значај далеко веће распрострањености људских жртава, нарочито сурових код старих Ацтека, али пре њих у цивилизацији Маја (не и код Толтека који су као народ постојали пре Ацтека и Инка код којих је деифицирани толтечки владар Кецелкоатл одбијао да му се приносе људске жртве). Узиђивање живих мушкараца и жена као облик жртвовања био је такође распрострањен код многих народа (позната је наша народна песма “Зидање Скадра”).
Касније и много касније, људска жртва симболично је замењивана код појединаца у разним религијама: одрицањем од хране (строг пост), говора (трапистички римокатолички ред), друштва, сексуалног нагона итд. Прагматички вид жртвовања био је нарочито познат код Римљана од којих је остала латинска формула: Do ut des (дајем да би ти дао мени). Овај облик жртвовања-подмићивања, као остатак прадавног анимистичко-магијског начина размишљања, одржао се до дана данашњег, као живо сведочење безвременог трајања архајско-племенско-инцестуозног у дубоким слојевима људске психе.
Требало је да прође много хиљада година сталног трајања жртвовања као дарова-подмићивања, најпре небеским, онда земаљским боговима-цезарима, да би се стигло до саможртвовања, или жртве као чина одрицања нечега драгог у корист другога.
Када је реч о религијама, вреди споменути индијског бога Пурушу – у Ригведској химни, Пуруша је бог створитељ у облику човека – који самог себе приноси на жртву »систематски се комадајући како би створио све космичке елементе«.
Најузвишенији вид саможртвовања остварен је у хришћанству, јер је Исус Христос “син Божији и човечији” тај који постаје божанском жртвом , јагње принесено као дар за искупљење човечанства. Вера у Христа, распетог и васкрслог, пружа правом хришћанину срећну могућност да почне да се понаша битно друкчије према Богу, људима и самом себи, него што то његово миленијумима старо несвесно, паганско (анимистичко-магијско) и старозаветно биће (»око за око, зуб за зуб «, дакле непрестана освета) и данас, у XXI веку од њега императивно захтева. Уместо да се и даље понаша рефлексно, као што су се понашали сви његови далеки пагански претци – пре свега приношењем људских жртава боговима или Богу, који најпре кажњава, а онда награђује, потом подмићивањем (данас бисмо рекли корупцијом), издајом и злопамћењем (које се завршава осветом) – хришћански човек (када је то збиља), у прилици је да се учи новој и једино дозвољеној жртви – самоодрицању из љубави. Већ Еурипид у драми »Ифигенија на Аулиди « успева – смемо ли говорити о генијалном наслућивању доласка Месије грчког трагичара, слично Вергилијевом наслућивању у IV веку »Буколика«? – да Инфигенијина жртва буде не само добровољна, него из љубави. И, како тада Еурипид завршава драму? Богиња Артемида шаље заклану јеленицу да замени девицу Ифигенију (као оно у XVI I I веку п ре Христа код Аврама)! Шта је то? Еволуција божанства, развој људске свести на њеном путу према Богу – у сваком случају развој?
Према светом Јовану Кронштатском љубав према Богу и ближњем, без жртвовања не постоји. Свети Григорије Богослов, шеснаест векова раније, већ је говорио ово исто: љубав подразумева, не само давање и примање, већ и способност жртвовања. Да бисмо, међутим, избегли замку саможртвовања из разлога самокажњавања (pars pro toto у психосоматским болестима), или зато што смо на жртву принуђени, или што се жртвујемо из гордости (уместо да жртвујемо гордост – Достојевски!) – једино је љубав та моћна сила која вером и надом у Христа нашу жртву чини здравом. Још су старозаветни пророци Осија и Језекиљ говорили, слутећи долазак Месије у свет, пресудне Христове речи у Матејевом Јеванђељу (прича о “Милостивом Самарјанину”). Отуд, једина исправна жртва, од времена Исуса Христа, јесте милосрдна жртва, милосрђе. Оно нам изгледа данас теже и напорије него било која друга неделатна, погрешна и болесна жртва коју непрестано, и невољно чинимо, и као појединци и као народ, јер више не умемо да волимо. Када нисмо вољени и не волимо, природно је (у смислу нехришћанске природности) да смо себични, да смо биолошки заокупљени собом, (како је запазио још Владимир Дворниковић у “Карактерологији Југословена”) да је принцип задовољства јачи од принципа реалности, да смо материјалисти и атеисти. Како поново заволети и само онда сазнати шта значи добровољна жртва? Повратком хришћанским Оцима, али с пуним знањем и искуственим сазнањем шта се све значајно одиграло у току две хиљаде година хришћанске цивилизације и културе, при томе не прескакати ни Маркса, ни Ничеа, ни Фројда, али их изнутра хришћанским преумљењем за собом оставити.
Ментални Хигијеничар 