ФИЛОСОФИЈА ТИШИНЕ | Томас Карлајл

281516253ee27ba80ab439720c77b96d

Тишина и спокој! Њима би требало подићи олтар – кад би наше доба још умело да гради олтар – како би свако могао пред њима достојно да се клања. Тишина је онај елеменат света у којем се рађају велике ствари како би у готовом и јасном облику, у свом пуном достојанству ступиле на светлост живота и завладале. Не само Виљем Ћутљиви, него и сваки значајни човек кога сам икада познао није био ни дипломата, ни стратег и никада није брбљао о томе шта је учинио и шта је створио. У твојим сопственим сасвим свакодневним неприликама ућути само за један једини дан и колико ће ти ујутро бити чистије намере и обавезе! Неми посленици ћутања, ако човек лакташку буку држи подаље, какве рушевине и какво сметље мету! Говор је често, не као што кажу Французи – скривање мисли, него потпуно дављење мисли, тако да се већ нема шта скрити. Велика је ствар говорити, али није највећа. Као што каже онај швајцарски гесло: ћутати је злато, говорити је сребро. Или како бих најрадије рекао: говор је дете времена, ћутање је дете вечности.

Пчеле само у мраку умеју да раде. Мисли живе само у тишини, као што и врлина своје дејство само скривено уме да развије. Десна рука не зна шта ради лева. Чак ни свом срцу не реци ни један једини пут оне тајне ,,које и тако свако зна“. Или није стид мајка сваке честитости и сваког морала? Као ни остале биљке, ни врлина не расте тек онако ако је не види око сунца. Ако је дотиче светлост, или ако је погледаш, ма и само крадом, корен се сасуши и на биљци неће више бити цветова.

Можда ћемо у књижевности доспети дотле да ће писци бити плаћени у оној мери у којој нешто прећуте. Говорећи сасвим озбиљно, не односи ли се то много пре на сваки разговор и активност? За вредност није пресудно оно што је изнад земље, него оно што је испод ње. Иза сваког говора који нешто вреди налази се још вредније ћутање. Немост је дубока као вековечност; говор је плитак као време. Чудно? Јаој добу и јаој човеку ако забораве ову древну истину.

Глупо брбљање не говори о томе шта се стварно збило, него само о томе шта је пропуштено да се учини и шта није успело. Глупа историја (која није ништа друго до мање-више скраћени облик овог јадног уверења у писаној форми) мало тога зна шта би вредело знати. Упад Атиле, крсташки ратови, сицилијанско вечерње, тридесетогодишњи рат: све сам грех и беда. Не рад, него ометање рада. Док се водио рат, трава би озеленела сваког пролећа и жито би сваког лета сазрело. Рука радника и ум мислиоца нису се одмарали. И насупрот сваком греху и беди земља још увек цвета. Јадна, јадна историја! Чудећи се пита: откуд ово мноштво цвећа? Ништа не зна о томе што је ружа, рад, пролеће, мисао; али зато много више о ономе што све то жели да уништи. Зато је толико велики значај специфичне мисли: Срећан је народ који нема историју!

Томас Карлајл (1795 – 1881)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s