СУДИЈА – Вук Драшковић | Препорукa за читање #6

bcc2ba184468a94fde8cde0b7bb49f37

Како бисмо на прави начин сагледали било који Драшковићев роман, неопходно је раздвојити политичара Вука Драшковића од истоименог писца. Искрено, дуго је то раздвајање представљало претежак задатак за мене, па је због тога Судија годинама сакупљао прашину полици. Ипак, стање у коме се налази примерак који имам, сведочи да је књига прошла кроз многе шаке, што је деловало као отворен позив да се издигнем изнад сопствених предрасуда и упустим у читање. То сам недавно учинио и још једном осетио неопходност одбацивања било каквих предрасуда.

Судија је први роман Вука Драшковића. Објављен је 1982. године. Док је читалачка публика изузетно позитивно реаговала, многима са ,,врха“ се радња није допала, па је, међу појединим круговима, Судија окарактерисан као ,,непријатељска књига“. У неким местима, попут Бијељине и Тузле, је чак забрањивана.

Шта је то што је у тој мери испровоцирало овако оштре оцене и изазвало забране? Замислимо један пример. Неки човек живи у убеђењу да је виталан, да сија, да код њега све савршено функционише, а све то поткрепљује силом која стоји иза њега. Одједном, неки дрзник поставља огледало пред њим и приказује му једну неугледну и оронулу појаву, на којој се налазе очигледни знаци разних болести. То дубоко погађа уображеника, који бива дубоко увређен. Део његових илузија је сломљен. У случају романа Судија, реч је о једном режиму, о читавом систему.

Свака, евентуална, подударност са збиљом случајно је – намјерна.

Ово су речи којима почиње роман. Главни лик је судија Ратко Видовић, чији је животни, а, поготово, професионални пут, непрестано реметио планове Партије. А у планове Партије не треба дирати… уколико сте конформиста, што Видовић није био. Оно што је посебно значајно, а истовремено поражавајуће, јесте чињеница да се до данас ништа није применило у односу на све оно што је описано у роману. У разговору са једним партијским функционером, а у погледу процеса који је вођен, Видовић добија добронамерно подсећање ,,да је пре свега члан Партије, па тек онда судија“. У праву постоји изрека Da mihi facta, dabo tibi ius (,,Дај ми чињенице, даћу ти право“). Том максимом се води и Видовић, а то у систему у коме се суди на основу личности, а не на основу чињеница, је изузетно проблематична философија живота. Кроз роман се непрестано провлаче изузетна промишљања о животу, слободи и другим појмовима који ће вечно занимати мислеће људе. Драшковићев стил писања је изузетан, што посебно доприноси позитивном утиску.

Пун стомак, радно место, релативна једнакост и релативно благостање, још нијесу доказ ни слободе ни демократије. Као што ни ти, релативно сити и социјално релативно изједначени људи, не морају бити срећни и задовољни. Сувише је вулгарно и недопуштено слободу сводити само на величину порције и квалитет хране у њој. Ако би тако било, онда би товне свиње биле најсрећније и најслободније.

Судија Видовић доживљава судбину свих оних малобројних идеалиста, који не одступају од својих идеала, ма колика им сила претила. У нашој земљи деценијама постоје две истине: права истина и партијска истина. Ова друга је неупоредиво јача и непрестано гаси ону прву. Због таквих горких спознаја, након читања остаје непријатан укус, али, с друге стране, многе илузије бивају уништене.

– Не замјерите, али тако, као ви сада, размишљају малограђани. Они су, да би умирили властите савјести, измислили статистике ,,просјека“ и ријеч ,,ексцесна појава“. Ако хиљаду, ако стотину хиљада људи тавори на граници глади, услиједиће одговор: ,,у просијеку“, сви ми скупа, живимо три, пет или десет пута боље него прије, рецимо, четрдесет година. Али, да ли та рачуница ,,просјека“ може да утоли глад оних који су гладни, може ли оздравити болесне или запослити незапослене? Може ли, Везировићу, да вас упитам, рачуница ,,просјека“ прикрити истину да је, само у току прошле године, та, слажем се са вама, шачица криминалаца у привреди опљачкала и приграбила национални доходак једне сиромашније државе? Или ви, можда мислите да смо ми, сви скупа, ,,у просјеку“ прилично поштено, односно, да смо, сви скупа, ,,у просјеку“ помало лопови?

Без икакве дилеме, препоручујем читање овог романа, а након читања и промишљање о следећем питању: да ли си, попут судије Видовића, спреман да ризикујеш све зарад истине? 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s