Волети свој народ и веровати у њега, веровати у то да ће изаћи на крај са свим историјским искушењима, да ће из свих посрнућа устати прочишћенији и мудрији – не значи затварати очи пред његовим слабостима, несавршеностима а, можда, и манама. Сматрати свој народ оличењем апсолутног и највећег савршенства на земљи била би сушта охолост и болесна националистичка умишљеност.
Прави патриота види не само духовне путеве свога народа већ и његова искушења, слабости и несавршености. Духовна љубав се уопште не препушта неоснованој идеализацији већ трезвено созерцава и види с крајњом објективношћу. Волети свој народ не значи ласкати му или крити од њега његове слабе стране, већ их часно и одважно износити и неуморно се борити против њих. Национални понос не сме да се изроди у тупаву умишљеност и површно самозадовољство, он не сме да сугерише народу манију величине. Прави патриота се учи на политичким грешкама свога народа, на недостацима његовог карактера и његове културе, на његовим историјским спотицањима и привредним неуспесима. Управо зато што воли своју отаџбину, он непрестано и одговорно мотри где и у чему његов народ не стоји на потребној висини, не боји се да укаже на то, сећајући се сјајне народне пословице: ,,Туђа земља бива велика својом разметљивошћу, а наша ће постати крепка својом покудом“… Духовна љубав није опијеност или надменост, она не само што гори, већ и светли. Онај који је појмио духовну снагу своје отаџбине и проучио путеве и судбину свога народа кроз историју, морао је да уочи и установи границе и опасности националне душе. Сме ли он да ћути о њима? И да ли је допуштено да се од њега тражи ћутање позивајући се на то да његова критика “осујећује самоосећање народа“ и сугерише му “неповерење у властите снаге“? Постоји критика и критика. Постоји иронична, злобна, неправедна, нихилистичка и рушилачка критика – тако критикују непријатељи. Али постоји и срдачна, брижна, васпитна, продуктивна критика, чак и онда када је гневна; то је стваралачка критика, тако критикују одани пријатељи; таква критика ништа не може да “осујети“, а оно што она “сугерише“ јесте мужевност и воља за превладавањем својих слабости. Тако се критикује своје, вољено – не одвајајући се од њега већ пребивајући у њему, пребивајући у сливености и поистовећивању с њим, говорећи о “нама“ за “нас“ из чврстог и јединственог националног “ми“… […]
Било би сувишно указивати на то да национализам води ка међусобној мржњи народа, издвајању, “провинцијализму“, умишљености и културном застоју. Али се то све односи на болесни, дегенерисани, изопачени национализам и апсолутно се не дотиче духовно здравље љубави према свом народу. У ствари, ко озбиљно схвата приговоре овог типа на рачун гимнастике и спорта: гимнастика је штетна и опасна јер она васпитава у човеку мржњу према интелектуалном раду, потпомаже општу огрубелост душе, доводи до емфизема плућа, премора срца и ишчашења руку и ногу? Или сличне приговоре на рачун уметности: уметност је штетна по човека јер му усађује одбојност према мишљењу и здравом физичком раду, јер га учи неоснованом фантазирању, лењости, доколичењу, вину и разврату и уништава у њему смисао за друштвену делатност? На овај начин свему се може упутити приговор и све се може одбацити: довољно је само приписати болесне манифестације – здравом делу, и што је могуће сугестивније описати последице неразборитих злоупотреба уколико би се то дело уопште и могло назвати злоупотребом. Злоупотребити се, као што је познато, може све – не само отров већ и здрава храна, не само рад већ и сан, не само глупост већ и памет. Злоупотребити се може и аргументација у полемици, и напред наведени приговори против национализма, за то су очигледан пример.
Из књиге ,,Пут духовне обнове“
Ментални Хигијеничар 