У ово време се зачео у мени смео и одушевљен план: радом да се уздигнем до моралног савршенства. Била ми је жеља да живим тако да никада не починим никакву грешку, и да победим сваки грех у који може да одмами природна склоност, навика, друштво. Како сам знао, или бар мислио да знам шта је добро и шта лоше, нисам могао замислити зашто не бих чинио увек прво, зашто не бих избегавао друго. Али сам брзо открио да сам кренуо тежим путем него што сам веровао. Јер док ми се пажња пробудила према једној грешци и сав труд ми се усмерио на њено избегавање, за то време ме је изненадила друга. Клонулом пажњом овладала је навика, а често је била јача од трезвене увиђавности. На концу сам дошао до следећег закључка: чисто разумно убеђење да нам је у интересу савршена моралност није довољно да бисмо се сачували од посртања. Како би човек сломио супротне навике, треба да предузме добре навике, и њих треба да укорени пре него што се поуздамо у њихово стално, исправно понашање.
У такву сврху сам потом искушао следећи метод: врлине, у различитим низовима добрих моралних поступака, с којим сам се сусретао у лектири, изређао сам на листу која ми је изгледала мање-више дугачка, према томе да ли су различити писци под истим именом обухватили више или мање моралне идеје. Тако су неки појам умерености ограничавали само на једење и пијење, док су га остали проширивали на сва друга уживања, на умереност жеље, склоности, страсти, па чак и грамзивости и надмености. Јасности ради одлучио сам да узмем пре више назива с мање идејне садржине, него мало назива с много идејне садржине, и с тринаест назива сам обухватио врлине које сам у то време сматрао нужним или пожељним, и уз сваку сам додао кратку заповест која је потпуно изражавала какав опсег дајем њеном тумачењу.
Ове врлине и моралне заповести биле су следеће:
Умереност. – Не кљукај се храном, не пиј преко мере.
Ћутање. – Говори само оно што може бити корисно за друге или тебе; избегавај празно брбљање.
Ред. – Стављај све на своје место. Свакој ствари посвети потребно време.
Одлучност. – Одлучи се да ћеш докрајчити оно што треба да урадиш, и неизоставно докрајчи оно што си одлучио.
Скромност. – Троши само на оно што је корисно за друге или за тебе, односно не траћи ништа.
Марљивост. – Не губи време: увек се бави неком корисном ствари; окани се свих залудних активности.
Искреност. – Не служи се штетном преварношћу; размишљај нешкодљиво и непосредно; ако говориш, тако и говори.
Истинитост. – Никоме не нашкоди неправедним поступком, или тиме што ћеш да пропустиш обавезно доброчинство.
Обуздавање. – Избегавај претеривање; спречи себе да тако дубоко осећаш пропаћену неправду колико би требало да је осећаш према сопственом суду.
Чистота. – Не подноси прљавштину на свом телу, оделу и у стану.
Спокој. – Нека те не мучи ништавост, свакодневни или неизбежни случај.
Полна умереност.
Понизност. – Угледај се на Христа и Сократа.
Како ми је намера била да све ове врлине постану моја навика, мислио сам да неће ваљати да своју пажњу распем на то да их све одједном обухватим, него је упутније ако се одједном усредсредим само на једну, и кад њоме овладам, онда да се позабавим другом, и тако редом док не обрадим свих тринаест. Умереност је на првом месту, јер се она труди да се побрине о трезвеној хладноћи и јасности мозга, што је тако нужно тамо где се непрекидно мора стражарити пред силином сталних мамљења старих навика и вечитог искушења. Пошто сам то постигао и укоренио, ћутање је већ лакше. И будући да сам желео да својом врлином истовремено умножим и своје знање, размишљао сам да то у друштву пре прибављамо посредством ушију него језика, хтео сам да прекинем с навиком брбљања, подругивања и пошалица, на друго место сам ставио ћутање. А оно, као и следеће – ред, надао сам се, даће ми више времена за планове и студије. Ако одлучност постане моја врлина, сигурно ће ме оснажити у нсатојању да досегнем све преостале врлине. Скромност и марљивост ослободиће ме преосталих дугова, осигурати благостање и независност, и олакшати врлине искрености и истинитости. Могу да замислим даље и то да ће нужно бити, сходно Питагориним златним песмама, свакодневно испитивање душе, зато сам дошао до следећег метода.
Начинио сам књижицу у којој сам свакој врлини посветио псоебну страницу. Дуж страница сам црвеним мастилом извукао линије, ступце за сваки дан у недељи, а при врху сам исписао називе дана. А са стране сам повукао тринаест црвених линија, и сваки почетак водоравне линије означио почетним словима појединих врлина, како бих на овим линијама, односно у одређеном пољу могао да црвеним крстићем обележим дан када сам начинио грех против одређене врлине.
За гесло књижице одабрао сам више цитата. Један је био из Едисоновог Катона: ,,Придржавам се следећег: ако изнад нас постоји небеска моћ – а да она постоји, то гласно обзнањује целокупна природа свим својим делима – она мора да ужива у честитима, а онај у коме ужива, мора да је срећан.“
Бенџамин Френклин, ,,Аутобиографија“
Ментални Хигијеничар 